Božićno ludilo – turn speakers up, party never stops!

Božić Bata, novogodišnja rasveta, pokloni na sve strane... Praznična čarolija!
More razloga zašto ljudi širom sveta željno iščekuju Božić. Za zaljubljenike u teranje lopte po travnatom pravougaoniku, Božićno ludilo predstavlja nešto potpuno drugačije. Nezavisno od verske pripadnosti, ukoliko verujete u fudbal, katolički Božić će i vama biti urezan u kalendar. Možda ne baš crvenom, ali bar nekom bleđom nijansom te boje koja nagoveštava dan nakon njega i veliki praznik koji nam ostrvski fudbal daruje - Boxing day. 

Mnogo utakmica ne znači uvek i mnogo dobrih utakmica, ali tog dana, kao po kakvom zakonu, prave se izuzeci, i Englesku osim snega (nezaobilazni romantični san o belom Božiću) zaveje i mećava golova. Pravo na nadanje poklonu u vidu fudbalske post-božićne žurke, pune dobre muzike i raspoloženih gostiju, pruža nam istorija. Internetom svake godine u nedelji koja predstoji Božićnom ludilu počne da kruži slika iz davne 1963. godine kada je na deset utakmica odigranih na Boxing day postignuto, da, slobodno pročitajte nekoliko puta, šezdeset šest pogodaka. To nije jedini primer, ali najbolje oslikava ,,praznik“ koji nam predstoji. I u sezonama kada se nije znalo ni ko pije, ni ko plaća, i kada se igrao znatno lošiji fudbal u Premijeršipu, kao i u sezonama kad su vatrometi iščekivanja prštali u svakom pojedincu koji je živeo za ostrvski fudbalski vikend, dan nakon Božića nikad nije izneverio navijače, koji su tako siti i zadovoljni od prethodnog dana, dolazili na stadione da dodatno uživaju. I uživali su. Uživaće i narednog ponedeljka, kao i mi kraj malih (srednjih ili velikih, u zavisnosti od toga kojim raspolažete) ekrana, u to nemojte sumnjati. Englezi dobro znaju da je nakon obimne gozbe važno servirati i ukusnu poslasticu.

Iako će neko reći da se prvenstvo kristališe kao Čelzijevo, i da im se karte otvaraju nakon kikseva najvećih konkurenata u prethodnom periodu, ja ću to uzeti sa rezervom i još jednom se pozvati na nepredvidivost najinteresantnijeg državnog šampionata na svetu. Čuće se priče iz svačijih usta kako ekipa koja je prvoplasirana na Božić, po pravilu u maju stoji na postolju, i razdragano mlati šampionskim peharom – nećemo ih otpisati, ali kvalitet ovogodišnjih pretendenata na titulu ne dozvoljava da ih tako lako otpišemo iz borbe. Vođeni razmišljanjem o istom tom kvalitetu, verujemo ovom Božiću više nego nekim pre njega. Računica je jasna, najava sezone se obistinila i imamo odličan fudbal iz vikenda u vikend, i to nam daje za pravo da očekivanja podignemo za lestvicu više. Dobro, šanse da ce se ponoviti epilog iz 1963, ili da se prosek postignutih golova poveća, ravne su šansama da se u Srbiju vrati monarhija tokom sledeće godine. Ali očekujemo značajniji broj lepih golova i poteza, koji će puniti novinske stupce makar do kraja te nedelje, ne ostavljajući mesta za neke druge, manje važne priče, koje se pojavljuju kako bi popunile prazno mesto. To zapravo i jeste draž Boxing day-a. 

Ovog puta, on nam kvantitativno ne donosi isto što je i prethodnih godina - ,,samo“ osam utakmica biće na programu u ponedeljak. Ta finesa ne menja draž tog dana, streljana će biti bučna i bez tih nekoliko pištolja. Neće biti ni velikih derbija u ovom kolu, ali ni to nekako ne smeta, videlo se da i mali imaju šta da ponude. Iako neretko većina pripadnika snažnijeg pola svoje popodne podredi gledanju najvažnije sporedne stvari na svetu i na prvi pogled mislite da se popodne koje najavljujem iz tog aspekta ne razlikuje, varate se. Vikend bez fudbala ostaviće fudbalske sladokusce širom sveta praznih stomaka, te će oni mahom, u ponedeljak, odmah nakon nešto ranije serviranog ručka, halapljivo posezati za daljinskim upravljačem, i nakon smeštanja u omiljenu fotelju u njoj ostajati sve dok se ne normalizuje nivo fudbala u organizmu. Jednostavno, praznično i bez razmišljanja o brigama koje nas more.

Možda preterujem u veličanju ovog dana, ali ta božićna čarolija koja je opšteprisutna budi romantiku čak i kada je u pitanju fudbal. Naviknuti na tmurnu svakodnevnicu, ljubitelji fudbala na ovim prostorima, vide ga kao tračak svetlosti koji dolazi kao idealna najava za praznike. Uz novonastalu atmosferu izgrađenu lampicama i jelkama, svaki prostor je pogodan za fudbalsku žurku. Broj ljudi koji mogu da prisustvuju je neograničen i stoga ih pozovite koliko god želite, svakako smo svi sporedni gosti koji sede u ćošku i uživaju uz karaoke koje pevaju domaćini. Zato, pronađimo najbolja mesta, nadajmo se da će oni biti raspoloženi za partijanje, te pojačati zvučnike do maksimuma i da neće dozvoliti da žurka prestane do jutra.

Autor teksta: Marko Jović

Evropa spava, kao po navici – Analiza stagnacije u Ligi šampiona

Elita je odigrala svoje što se tiče prvog dela takmičenja u najpriznatijem nadmetanju Starog kontinenta. Na kraju još jedne evropske jeseni, sumirajući utiske nakon viđenog, možemo primetiti da se promenilo – ništa. Nisam najavio da očekujem promene, niti sam bio u prilici da čitam kakvu sličnu najavu, ali jednostavno promena je bila potrebna Ligi Šampiona. Ne govorim o menjanju koncepcije takmičenja, ne, govorim o lesterovskom načinu, nekom vidu “male” senzacije koja će naterati najsnažnije lavove iz krda da se više potrude kako bi dobili lovinu, a ne da ona, zbog autoriteta koji poseduju, bude njihova već pri planiranju kretanja u lov.

Ekipe koje su prošle dalje su iste kao i pre godinu, i pre dve, i pre pet… Možda imena nisu ista, ali razlika u tome da li će igrati Liverpul, Čelzi ili pak Lester je mizerna – svi se uklapaju u unapred napravljeni kalup (ne mislim samo na Engleze, u svakoj državi je princip isti, Englezi su samo najbolji predstavnici). Kad se knjiga, početkom svakog decembra, svede na šesnaest slova, dobijamo uvek istu rečenicu sa eventualnom razlikom u redu reči ili slučajnom slovnom greškom, koja biva ispravljena već pri sledećem lektorskom rezu. Nedostaje ono što je čuvenog Radovana III napravilo toliko velikim, ta doza genijalnosti koju je Zoran Radmilović svakim novim izvođenjem prikazivao gledaocima kroz vrhunsku improvizaciju i nepredvidivost. Naši akteri uporno čitaju isti scenario i ne žele da ga promene ni trunčicu, ni po koju cenu. Honorar je pakleno dobar ali kao da se zaboravlja razlog zbog koga se, barem je to izvorno bilo planirano, izlazi na scenu. Očekivati da se ponovi finale iz 2004., i da u maju poslednji čin odigraju neki novi Porto i Monako je ravno naučnoj fantastici. To se dešava jednom u par decenija, i ako se dogodi, kuća se ruši do temelja i počinje se zidanje nove. Dobro, možda ne baš cela kuća, ali makar garaža i ostava do nje, pa smo tako pred kraj prošle decenije videli kako veće zdanje, kojem se to i desilo te davne 2004., ostaje nepromenjeno, dok su ostali objekti domaćinstva podlegli potpunom renoviranju i tako dobismo Ligu Evrope – Kup UEFA sa novom fasadom i više mesta da se odlože manje bitne stvari. 

Napisano do sad može da se protumači pogrešno, kao da su boljka takmičenja imena koja se u njemu pojavljuju, ali nisam na to mislio. Imena su u redu, u svakom slučaju najbolja koja Evropa ima da ponudi, problem nastaje kada ta imena krenu da igraju fudbal na evropskoj sceni. Obilje utakmica, sam krem fudbalskog društva, derbiji iz kola u kolo i na kraju opet – prosek. Barem prethodnih godina, Liga Šampiona je donosila “šampionske” utakmice samo na momente, ubacivala ih kao kakvu iskru, čisto da bi nam oko zasuzilo i da bismo nastavljali da verujemo u prividno “sjajan” fudbal, koji se zaustavljao na tek par stepenika iznad proseka. Zato je i čudno što muškarci širom sveta uz neobjašnjivu pompu dočekuju početak grupne faze najelitnijeg takmičenja, i onda, iz utorka u sredu, na svake dve nedelje, sastaju se sa društvom kako bi gledali najbolje što fudbal nudi, a rastaju kao po pravilu (uz sve ređe izuzetke) rečenicom: “Valjda će sledeća biti bolja.” i tako u krug. I sam sam takav, živeći u iskrenoj nadi da će se nešto promeniti ili popraviti makar malo, nastavljam kao i velika većina muškog roda na planeti da p(r)atim.

Boli to što svakog drugog utorka, u stilu svakog iskrenog zaljubljenika u igru, biram da pratim utakmicu između dva najveća imena tog dana, da ne kažem “derbi dana”, pa se onda, nakon odigranih devedeset minuta na svim terenima, čupam za kosu i nerviram što sam izabrao  da gledam gostovanje Reala u Lisabonu zbog mogućeg iznenađenja i tenzije koja može da se stvori, nasuprot goleade u Varšavi i rekorda po broju postignutih golova na jednom meču koji je od pre par nedelja u vlasništvu tadašnjih rivala, Legije i dortmundske Borusije, i to tvrdoglavo odbijajući ovu drugu. Tek katkad ta utakmica donese ono najbolje tog dana pa budemo srećni kao deca kada dobiju igračku umesto odeće za rođendan. To je samo poklon bon za besplatnu kupovinu koji dobije svaki stoti kupac na rođendan supermarketa, kako bi nastavio i ubuduće da kupuje na istom mestu. Ako je tako, bar nek se ponuda popravi.     

Slika je jasna i nepromenljiva, šta god žreb bude doneo, u osmini finala, i verovatno u svakom sledećem razlomku finala, uživaćemo u atomskom fudbalu na svega nekoliko utakmica, a to je premalo za takmičenje najvećih. Slažem se da je rezultat jedino što se broji i jedino što će ostati zapisano jednog dana, ali i publika je platila ulaznice, a u ringu naši bokseri samo obigravaju jedni oko drugih podignutog garda. “Šampioni”, spustite gard  - dobićete upalu mišića, a i pojas za koji se borite će izgubiti svoj sjaj. Jer, znate kako kažu, uspeh se ne broji ako nema nikoga da o njemu svedoči.

Autor teksta: Marko Jović

Španska sapunica bez kraja – šta nam nosi novi El Klasiko? (Analiza i prognoze)

Ovog vikenda ponovo imamo priliku da uživamo u takoreći „najboljoj utakmici na svetu“ – popularnom El Klasiku. Postoje oni koji se neće složiti sa mnom kada kažem najboljoj, ali ono što mogu sa sigurnošću da tvrdim, jeste to da je najskuplja. Negde u rangu naručivanja pesme Tome Zdravkovića u kafani, ova fudbalska predstava po mnogo parametara drži primat u današnjem fudbalu. Aktuelni prvak Sveta protiv aktuelnog prvaka Evrope; višestruki osvajači titule najboljeg na svetu u novoj epizodi svog velikog rivalstva; godinama najgledaniji fudbalski meč širom planete. Posmatrajući ono što je već na stolu, gozba će biti bogata. 

Šta je to posebno što nam nosi ova utakmica? Hoće li biti samo još jedna u nizu istovetnih, korektno zanimljivih, sa akcentom na rezultatu ili nas čeka nešto novo? Da li su najbolji nakon nekoliko osrednjih partija za nas ponovo pripremili ono najbolje? Subota je tu da nam da odgovore na ova i još mnoga druga pitanja. 

Nisam prvi ikad koji je zapodenuo ovu temu, ali to je normalno, utakmica ovog kalibra zaslužuje da se svaki put oko nje pokrene manji hajp (doduše neretko on postane svetskih razmera). Krenuo sam u ovaj tekst smatrajući da će subotnji Klasiko ovog puta doći u velikom stilu. Zašto? Najvećim delom zbog toga što su oba velikana u prethodnim mečevima, i to ne samo prošlom već u prethodnih nekoliko, bili krajnje neubedljivi. Barseloni i Realu to ne dolikuje. 

Katalonci su u poslednje vreme pucali ćorke, te u prethodnih mesec i po dana nisu pobedili svoje rivale u Španiji sa razlikom većom od jednog gola, uz samo jedan postignut pogodak u poslednje dve ligaške utakmice u kojima su neslavno zabeležili dva remija. Ni gostovanje Seltiku nije značajno popravilo sliku, uprkos pobedi od 2:0. Jedini koji kud i kamo dobija prelazne ocene za svoje nastupe u minulim mečevima jeste i najbolji među njima – Lionel Mesi, koji je i jedini postizao golove. Ostatak ekipe bi morao da se pokrene ukoliko žele da i ova sezona ostane upisana u klupskoj istoriji.

Sa druge strane, njihov najveći rival je nizao pobede, ali ne na nivou šampionskih izdanja koja se od njih očekuju. Okej, neko će reći da pričam gluposti i odmah uperiti prstom u ubedljivu pobedu protiv Atletika na Visente Kalderonu, ali svako ko je gledao Real bar malo objektivno na poslednjim utakmicama, složiće se da ekipi nedostaje nešto. Kao upaljač čiji je plamen jedva vidljiv ali ipak uspeva da pripali još jednu cigaretu. Za mene je njihov kremen Toni Kros. Otkako njega nema u postavi kraljevskog kluba, taktovi su se pomešali i ekipa ne pleše po ustaljenoj koreografiji. Ostaje im da pronađu rešenje jer Krosa po svemu sudeći neće biti ni za vikend, što je Realu svakako veliki udarac, ali i derbiju može oduzeti dosta. Na sve to nadovezala se i povreda Gereta Bejla, koji je Madriđanima bio najbolji pojedinac u ovoj sezoni. Ali, govorimo o šampionu Evrope, ta titula sa sobom nosi i obavezu da se u situacijama sličnim ovoj snađete na neki novi način. Na kraju krajeva, dužina klupe je njihov prijatelj. U Barseloni imaju prava da bar malo nabace osmeh pred vikend, u ekipu se vraća kapiten i osovina ekipe – Andres Iniesta. Bledi vitez se vraća posle nešto više od mesec dana na teren i predstavljaće veliko pojačanje za bordo-plave bio on na klupi ili u startnih jedanaest. 

Jasno da će problemi sa povredama iskrojiti sastave, ali bez sumnje će ekipe koje Zidan i Enrike budu poslali na teren Nou Kampa biti jake kao zemlja i spremne za pokolj na terenu. Pored bitke za pravljenje, odnosno smanjivanje bodovne razlike i borbe za titulu najboljeg u granicama svoje države, na ovoj utakmici uvek se vidi i iskra u očima igrača oba tima stvorena željom da se pokaže da su baš oni ti koji su zadužili opremu najboljeg tima planete (uz izvinjenje Englezima i Bajernu, ali trenutno je tako). To je ono što čini ovu utakmicu većom od ostalih. 

Nespominjanje Ronalda bi me dovelo u nezavidnu poziciju pred čitaocima, a i on to nije zaslužio. Možda ono što pruža otkako se oporavio od povrede kolena nije baš istovetno kao partije na koje smo navikli od njega, ali takav igrač uvek ima nekog keca u rukavu, dobrar potez kojim će dotaknuti i one najzadrtije među nama. Stoga ga ne treba otpisivati, na kraju krajeva neigranje Bejla će mu pružiti, iz njegovog ugla verovatno, toliko dugo očekivani prostor za manevar.

Subota je sve bliže, najavio sam spektakl, a na igračima obe ekipe ostaje da me ne demantuju i pruže navijačima širom sveta komad dostojan najboljih glumaca. Karte su na stolu, ulog veliki, a prostora za blef je sve manje. Oba trenera imaju po kralja u svojoj ruci, čipove sa stola će odneti karte koje imaju pored kraljeva. A možda su se i pravila promenila i došlo vreme da odluči jači kralj. Nadajući se da će decembar doneti mećavu golova videćemo u čijem dvorištu će se poslednji smejati. Vreme je da pokažu šta znaju i i nama nabace osmehe na lica.

Autor teksta: Marko Jović 

Ukratko o meni – Marko, autor bloga o fudbalu i sportu

Zovem se Marko i imam 19 godina. Ovaj blog sam pokrenuo iz strasti prema sportu, a pre svega fudbalu. Već dugi niz godina pratim sve što se dešava na fudbalskoj sceni, od utakmica, transfera, pa do analiza i komentara o najvažnijim temama u svetu sporta.

Zamišljao sam SportDip kao mesto gde mogu da podelim svoja mišljenja i razmišljanja sa drugima koji imaju sličnu strast i interesovanja. Iako je fudbal moj primarni fokus, verujem da će se na blogu naći i postovi o drugim sportovima, događajima i temama koje me inspirišu.

Možda ne bih mogao da kažem da sam stručnjak, ali imam puno entuzijazma i želje da učim i rastem zajedno sa svojim čitaocima. Svaki post je moj pokušaj da doprinosim razgovoru o sportu i da pružim svež pogled na dešavanja koja oblikuju današnji svet fudbala.

Nadam se da ćeš uživati u čitanju mog bloga i da ćeš se uvek vratiti po nove analize, prognoze i mišljenja. Pa krenimo zajedno u istraživanje sveta fudbala!

Reprezentacija Srbije - da li smo napokon seli u pravi voz? | Analiza kvalifikacija i novog tima

Kraj je kvalifikacija za Svetsko Prvenstvo u Rusiji za ovu kalendarsku godinu i kao da se sama nametnula potreba za rezimiranjem viđenog do sad. Zašto? Možda zato što napokon stičemo utisak da imamo pravo da se nečemu nadamo. Možda zato što smo zaličili na takmičarsku ekipu posle toliko godina. Možda...Ali, krenimo polako.

Renesansa reprezentacije, čarobni štapić, magija ili šta god - nemamo poraz. Nije ni da nam je potreban, ali svima je jasno što je ova činjenica svima čudna, pa tako i meni. Nakon godina u kojima je neretko bilo teško navijati za fudbalsku reprezentaciju (bar smo na sreću nalazili utehu u ostalim sportovima), dobili smo ono čemu smo se nadali. Koliko god da smo se nadali, ne možemo a da ne priznamo da nas je iznenadilo. I drago nam je.

Razloge za novonastalu situaciju mogu da nabrajam u nedogled, a da opet ne budem u pravu ili da pak pogodim sve. Jedno je sigurno, mi, navijači reprezentacije, ih ne znamo, oni su poznati samo selektoru, igračima i ostalim članovima ekipe. Da li su lokalni splavovi počeli da puštaju bolju muziku pa naši igrači raspoloženiji dolaze na okupljanja? Da li je novi selektor napravio rezove zlata vredne i isterao zlu krv iz ekipe? Sve je moguće, ali ono što je po sredi jeste pozitivan skor u dosadašnjem toku kvalifikacija te neću tražiti razloge već ću se okrenuti onome što smo pokazali do sad na terenu.

Kada ne bih počeo od selektora bilo bi kao da smo psu dopustili da nam stavi povodac oko vrata i prošeta nas par krugova oko zgrade. Muslin je došao i doneo nešto novo. Ne mislim na 3-4-3, to je finesa u koju se sastav uklopio i očigledno dobro funkcioniše. Probudio je u našim momcima ono čime se mi Srbi hvalimo na sva usta - drčnost, hrabrost, otresitost... Kao da je ekipa povratila preko potrebni identitet koji je čamio zagubljen u ruševinama srpskog fudbala, čekajući kakvog dobrog Samarićanina da ga odatle izbavi. Izgleda da je novi selektor došao sa nosilima i brže - bolje identitet odneo (ili doneo, kako vam volja) na sigurno. Napokon se u državnom dresu igra fudbal kakvom se nadamo još od Antića. Napokon smo konkurentni.

I ne, nije prerano za ovakve tvrdnje. Reći ćete da je prošlo tek četiri kola, ali tako gledano to je skoro polovina, a mi smo odigrali utakmice sa najvećim konkurentima za prolaz dalje i kod broja poraza ponosno stoji nula koju smo navikli da gledamo u nekoj drugoj ulozi. Karakter reprezentacije više nije isti, ovakvi nećemo propustiti šansu.

Najbolji primer za to jeste utakmica sa Velsom u kojoj naši kao da su pozajmili plave pumine dresove i odigrali klasično "italijanski". Rezultat je tu, a igra na rezultat nam je bila najveća boljka prethodnih godina. Nikad slađih 1:1 u praznoj utakmici je ono što nam daje za pravo da budemo samouvereni. To i preporođen igrački kadar.
Jasno, neosporan je bio kvalitet koji selekcija poseduje, sporne su bile odluke koje su pravili kao tim i, ako mogu tako da kažem, mali problemi u glavama naših igrača koji su proizilazili iz pritiska nacije. Pritisak je tu i dalje, ali pristup se promenio pa otuda konačno uživamo u pravim igrama velikog majstora Dušana Tadića. Partije koje pruža desetka Srbije su svetske klase i dok god imamo takvog igrača možemo legitimno da verujemo u uspeh. Kada njemu pridodamo Mitrovića i Kostića, napad je zaista vredan svakog respekta i isplaćuje se golovima iz utakmice u utakmicu. O sredini i ne treba trošiti reči, pogotovo povratkom, po meni našeg najboljeg igrača, Matića za komandni sto. Sa Milivojevićem u paru to izgleda skroz korektno i na tom delu terena ne bi trebalo da bude problema.

Najviše škripi u odbrani. Stalne rokade uzele su maha pa su greške u toj liniji u neku ruku i razumljive. Kapiten više nije na vrhuncu karijere, ali njegovo iskustvo je neophodno ovoj ekipi i ne sumnjam da će Muslin do kraja kvalifikacija i u ovoj liniji pronaći dobitnu kombinaciju. Ne zaboravimo da se Milunović, igrač na kojem je pokušao da zasnuje odbranu, povredio još pre početka kvalifikacija te i njega možemo očekivati u postavi na proleće kada se bude oporavio.

Generalno, u dobroj smo situaciji. Poklopile su se kockice (ili loptice), pa nam je i žrebom dodeljena nešto slabija grupa. Doduše, iako na prvi pogled slabija, naša grupa vrvi od ekipa podjednakog kvaliteta i čak tri ekipe pored nas daju sebi za pravo da sanjaju varljivo leto '18. u Rusiji. Ali, Srbija ovog puta na megdan ne izlazi samo sa na papiru dobrim sastavom, već sa timom koji je homogen i koji je spreman za nešto više. Prijateljska sa Ukrajincima je bila tek formalnost i provera svih raspoloživih snaga, ne treba joj pridati puno značaja.

Do proleća ćemo se načekati, ali bar čekamo u udobnoj stolici. Nismo u potpunosti priča o ružnom pačetu, nekako smo i pre bili labud koji se šepurio ali je eto, posle godina praznog hoda, shvatio da je okej biti lep, ali da su stav i karakter oni koji donose ugled u društvu. Sad kad su shvatili poentu, vreme je da, i uz naravno pomoć svih nas, izborimo taj plasman u Rusiju. Vreme, mesto i okolnosti nam ne dopuštaju drugačije.

Autor teksta: Marko Jović

Napokon Premijer Liga kakvu smo želeli - „Engleska Premier liga: Najuzbudljivija sezona poslednjih godina?“

Godinama slušamo kako je Premijer Liga najjača liga koju imamo priliku da gledamo, ali prethodnih godina nije u potpunosti opravdavala etiketu koju nosi. Ove sezone, stvari su se po svoj prilici promenile. Posle praznih priča i tvrdnji bez pokrića dobili smo i spektakl koji smo toliko dugo čekali.

Okej, možda malo preterujem, ali sve iz razloga što sam kao strastveni zaljubljenik u Premijer Ligu dugo čekao da se 6 najvećih (ili pak u ovom trenutku najimućnijih) klubova bori za titulu. Neki od vas će reći da je i sezona koja je iza nas bila neopisivo uzbudljiva i da ne vide ovu kao nešto što je došlo „napokon“. Ne mogu da sporim, slobodno mogu reći, čudo koje je napravio Lester, odnosno činjenicu da je potpuni autsajder osvojio kao što već rekoh „najjaču ligu na svetu“ i na taj način zaista doprineo gledanosti i interesantnosti iste. Ali, to je devojka za jedno veče - vrhunska priča koja, kao što bi i naš narod rekao, ne traje duže od tri dana.

To je bila neka druga vrsta uzbudljivosti. Svi smo navijali za Lester jer bi nam doneo nešto novo, obojio sivilo, razbio monotoniju. Doživeli smo njihovu titulu kao da je naša, kao pobedu fudbala nad onim što već godinama preti da postane. Tako nešto je iz ove perspektive i bilo potrebno Premijeršipu, pa zato smatram da je ono pravo, nakon fine uvertire maskirane u Lesterovu bajku, izašlo na podijum tek ove sezone.

Ako je suditi po prvom činu, deluje da su glavni akteri za ovu predstavu odlučili da nauče scenario kako treba i da sklone sa scene statiste i u svojoj režiji odigraju ključnu scenu. Tako nešto su nam nagovestili potezima koje su povukli mnogo pre početka tekuće sezone, pa je tako Liverpul još pre oko godinu dana postavio Jirgena Klopa na mesto trenera, a Siti je već u februaru aminovao dovođenje Gvardiole u svoj tabor. Na to su se nadovezali i ostali velikani te ove godine na ostrvu imamo pravu izložbu velikih fudbalskih stručnjaka i njihove taktike. Neću vas zamarati transferima koji su se desili u prelaznom roku, dovoljno je da spomenem samo obaranje svetskog rekorda koji je od letos u vlasništvu Pogbe i Junajteda pa će i neupućenima biti manje - više jasno kako je protekao prelazni rok u Engleskoj i šta su to sve spremili za nas. 

Ma koliko se trudio, ne mogu da pobegnem od prošlogodišnjeg osvajača i da, uz konstataciju da mi je žao što nisu ostali na istom nivou, njihovom trenutnom pozicijom na tabeli potvrdim da se mnogo toga promenilo u odnosu na neka prethodna izdanja Premijer Lige. Od samog početka mog praćenja lige za titulu se uglavnom, pa i u onim takoreći najuzbudljivijim sezonama, nadmetalo najviše četiri kluba (i to u retkim slučajevima). Za promenu, ovo što gledamo svakog vikenda od sredine avgusta deluje kao da će tamo negde u aprilu prerasti u ozbiljnu trku u šestoro. Mešavina italijanskog temperamenta, nemačke discipline, portugalskog bezobrazluka, španske i argentinske lepršavosti i francuske prefinjenosti i nije mogla da donese ništa drugačije. 

Stručnost trenerske garniture i činjenica da „mali“ klubovi više nisu toliko mali, formirala je strukturu lige baš onakvom kakvu smo priželjkivali, pa tako imamo priliku da vidimo utakmice u kojima favoriti s pola gasa demoliraju protivnike koji su slabijeg kvaliteta, a opet puno jači od nekolicine evropskih klubova. Pojavile su se i nove stvari, treneri su jedni iz drugih izvukli ono najbolje. Konkretni Arsenal, Čelzijev 3-4-3, Liverpulov gegenpresing... to su stvari koje nismo mogli da vidimo prethodnih godina i osvežile su šampionat na sjajan način.

Jedina mrlja u mom tekstu jeste veličanje velikana i uplitanje Junajteda, dok oni ne pružaju partije koje su se očekivale od njih. I dalje, nalaze se na 6. mestu i smatram da dok god imaju Murinja, imaju i puno pravo da se nadaju nečemu dobrom. Pogotovo u rolerkoster ligi kakva će sigurno biti ove sezone. 
Sada nas očekuje reprezentativna pauza što daje trenerima prostora da spreme svoje taktike i izvrše potrebnu pripremu pred najteži deo sezone sa kulminacijom u Božićnom ludilu. Ukoliko se vojska sa reprezentativnog fronta vrati bez ogrebotine, i svaka od jedinica bude u mogućnosti da raspolaže punom artiljerijom, bićemo svedoci modernog Rata Ruža. Izgleda da smo prethodne godine bili dobri, pa je Deda Mraz odlučio da i nama ljubiteljima fudbala donese lepe poklone. Iščekujući ih, zavalićemo se u fotelju i sačekati da pauza prođe. A onda... 

Autor teksta: Marko Jović

PS. Da li je ovo bila vaša omiljena sezona u Premier ligi?

AC Milan - Agonija milanskog velikana - Kako okončati Interovu tihu patnju?

Period za zaborav nekadašnjeg prvaka Evrope traje već predugo.

Vrtenje u krug i meksička sapunica u italijanskoj režiji, sa skupim glumcima iz celog sveta, uz dodatak producenata sa dalekog Istoka deluje kao uputstvo za siguran neuspeh. Ko je sledeći koji će sesti u sad već ne više vruću, nego užarenu stolicu šefa struke Intera? Šta je potrebno učiniti kako bi se vratili na staze stare slave?

Tužna kancona nikako da odsvira i poslednju notu, već kad svi pomislimo da će sad kraj, iznova i sve glasnije otpočne refren. Početak kraja je lako pronaći, sam se nameće, a i ispisan je zlatnim slovima u istoriju kluba. OSVAJAČI LIGE ŠAMPIONA 2010. GODINE. Moćno je zvučalo. Zvuči i dalje. Doduše, sad već samo odzvanja ispraćen uzdasima, i na ovim prostorima, mnogobrojnih nerazura.

Sezona iz snova, ekipa sačinjena od igrača za koje mnogi kažu da im je to bila i poslednja šansa da konačno postanu prvaci Evrope. Već vremešni kapiten Zaneti, nikom simpatični veteran Materaci, maratonac Kambijaso, naš Stanković, neprelazni dvojac iz Brazila koji su činili Lusio i Maikon...za sve njih ispunjenje sna. Na čelu orkestra bili su dirigent Vesli Snajder i prva violina u vidu ubojitog Dijega Milita, koji su proživljavali zenit karijera upravo tad. Sve to začinjeno magijom Samjuela Etoa, delovalo je nezaustavljivo! Predvođeni jednim od najvećih trenerskih imena na svetu - Žozeom Murinjom, i posle 6 godina zvuči kao da je to bio jedini realan kandidat za osvajanje ušatog pehara. 

A nakon toga - sunovrat. Kao da je otpočeo odmah nakon finala na konferenciji za medije kada je već bilo nagovešteno da Murinjo, po starom dobrom običaju, napušta klub nakon što nema više šta da osvoji sa njim (sa Interom doduše nije osvojio i titulu svetskog prvaka, ali to je formalnost). Nakon Posebnog, na mesto stratega došao je Rafa Benitez, čovek koji u prethodnih deset godina kao da je predodređen da od šampiona pravi prosečne timove, i to je dosta jasno moglo da stavi do znanja ljubiteljima fudbala u kom smeru kreće velikan. Osvajanje Superkupa Italije i titule prvaka sveta bili su samo mazanje očiju i kićenje Murinjovim perjem te se nakon loših rezultata u prvenstvu, Benizez nije predugo zadržao na klupi. 

Umesto njega doveden je Brazilac Leonardo, koji u takvom Interu realno nije mogao da ima mesto. Ni njegov učinak nije bio naročito vredan pažnje, pa su se nakon njega šefovi struke u milanskom gigantu menjali kao na traci. Dovodili su velika trenerska imena, neafirmisane trenere, vraćali stare proverene snage, i posle svega nisu se pomakli ni metar od provalije u kojoj ih je ostavio Murinjo. Zbirno, osmorica trenera koja su prošla kroz klupske prostorije nakon Posebnog, prosečno su u prvenstvu osvajali 6. mesto i kvalifikovali se skoro isključivo "samo" za Ligu Evrope što je, slažemo se, premalo za klub takvog kalibra.

Preleteću period od Beniteza do danas, jer gledano retrospektivno iz ugla današnjeg ljubitelja fudbala, kao da se svaki njegov naslednik presvukao u bucmastog čikicu iz Španije i nastavio gde je onaj pre njega stao. Dovodili su igrače nelogično. Igrači prosečnog kvaliteta jednostavno su se samo nagomilavali, a od transfer bombe ne videsmo ni fitilj. I Manćini je u drugom mandatu delovao kao da je izgubio kompas, pa uz niz neobjašnjivih ideja kakve su bile recimo kupovina "budućeg Patrika Vijere" - Kondogbije i postavljanje bludnog sina Ikardija za kapitena (nemojte pogrešno da me razumete, sjajan igrač ali daleko od bilo kakve vrste uzora), nije ponovio rezultate iz svog prvog boravka. 

Prethodni letnji prelazni rok napokon je zaličilo kao da čine pravu stvar. Kandreva, Žoao Mario i Gabrijel Barbosa kao zalog za budućnost, napokon nešto zvučnija imena i na kraju opet - kanal. Sve je kulminiralo dvema smenama trenera u samo 11 kola šampionata. 

I kuda sad? Koga će sledećeg uspeti da prevare da preuzme ekipu koja nema identitet? Jedno je sigurno, potreban im je trener svetske klase da ovaj brod, praktično masakriran olujama koje su ga zadesile, vrati na pravi pravac. Mediji su se i pre smene De Bura igrali igre pogađanja njegovog naslednika. Zadatak koji tog hrabrog čoveka čeka je sve samo ne lak. 

Videćemo šta nosi naredni period, ali ostaje nam samo da dok čekamo imenovanje novog trenera, ne gubimo nadu da će manekenka iz grada mode ponovo kročiti na pistu u nekoj od svojih najboljih haljina.


Autor teksta: Marko Jović

PS. Šta vi mislite – može li se Milan vratiti na stari put slave?

Može li Arsen(al) konačno do titule?

Može biti samo jedan…

U sezoni koja je tako pompezno najavljivana, i od samog starta opravdava očekivanja, na osnovu viđenog do sad kristališe se samo po sebi pitanje da li se Arsen setio gde je pre nešto više od decenije zagubio recept za osvajanje Premijer Lige?

U redu, polako, možda je pitanje preuranjeno. Ipak pričamo o najjačoj ligi na svetu u kojoj su iznenađenja iz vikenda u vikend jednostavno must have, ali ovaj Arsenal napokon deluje kao da je spreman za nešto više od „pukog“ (kako za koga, za navijače Arsenala već trivijalnog) ulaska u Ligu Šampiona.

Ekipa je na okupu već nekoliko godina, što je retkost ako gledamo veće klubove u modernom fudbalu. Uzevši u obzir činjenicu da imućni vlasnici klubova nemilice troše, što zbog marketinga, što zbog nedostatka u ekipi, Arsen je napravio pravo malo čudo sačuvavši gotovo nepromenjenu ekipu skoro 5 godina.

Odradio je nekoliko dobrih poslova u prethodnim prelaznim rokovima i doveo etablirana imena poput Ozila i Sančeza, ali sve liči da su stvari tek ove godine legle na svoje mesto. Izgleda da je Mustafi bio komadić slagalice koji je godinama falio tobdžijama da bi, iako to Venger nikad neće reći, napokon krenuli odlučno na prvo mesto. Odbrana sa Košćelnim i Mustafijem ne izgleda više tako sporo i tromo kao što je izgledala sa Mertezakerom, uz dužno poštovanje kapitenu, i napokon deluju konkurentno odbranama svojih najvećih rivala.

Sagi o napadaču nije došao kraj, doveden je Lukas Perez ali navijači su hteli bombu, a opet su dobili iz njihovog ugla skoro pa anonimusa iz Korunje koji je po mom mišljenju baš pojačanje kakvo je Arsenalu i trebalo. Imati u rosteru dva napadača kakvi su Žiru i Perez, sa stilom igre koji ekipa gaji ceo Profesorov vek na klupi, i više je nego dovoljno za uspešnu sezonu. Ekipi nije trebao target man, već napadač koji zna da igra i koji ne usporava napade. To i objašnjava Vengerovu odluku da najviše minuta u samom špicu napada sakupi Sančez, koji deluje kao pravi vođa na terenu, a po vokaciji je krilni igrač. Od početka sezone i Teo Volkot igra kao preporođen pa je svima postalo jasno da ima puno više oružja u ovogodišnjem Arsenalu nego u nekim prethodnim edicijama.

Ove godine Arsenal izgleda konkretnije, ubojitije. Kao da je Venger shvatio da od besomučnog poseda u nedogled nema previše koristi i na neki način uspeo da natera igrače da misle o pogocima, a ne samo o atraktivnim potezima i lepim akcijama. Kao večiti neženja koji je pod stare dane shvatio da su žene slatke, ali da bi bilo slađe imati i porodicu.

To se videlo više puta ove sezone, a u prilog tome najviše govore ubedljive pobede protiv Čelzija u ligi i Ludogoreca u LŠ, što je bila potpuna demonstracija sile. Takođe, samo 1 poraz u 7 meseci dovodi do toga da se zapitamo za šta je sve ovaj tim sposoban.

Možda je prerano davati nekakve zaključke, ali smatram da sada ulaze u najvažniji deo sezone, deo u kom prethodnih godina nisu briljirali. Pritom, čeka ih niz teških utakmica u kojima bi dobri rezultati mogli da im daju krila u narednom periodu. Ukoliko ekipa pokaže karakter i sakupi preko potrebne bodove imaće odličnu pol poziciju za nastavak sezone i lov na titulu.

Sačekajmo da one prođu, ali ako se po jutru dan poznaje izgleda da Arsen neće samo flertovati sa najlepšom devojkom na žurci, već i da zna pesmu koju će odsvirati kako bi je zaveo i poveo sa sobom kući na kraju večeri.

Autor teksta: Marko Jović