Italijanska Golgota – lament nad nacijom i novi početak

Rekoh jednom da se u suzi krije sve. Bol i radost, znanje i glupost, sve stane u tu kap koja govori više nego nebrojeni ispisani pasusi. Kako da ne pobediš kada je trijumf jedina projektovana mogućnost? Kako da tvoje buncanje besmislica bude glasnije od himne? Pitajte uplakane, neće znati odgovor ali suze će govoriti same za sebe. Uspeli su da jedno „zbogom“, koje je zaslužilo ordenje, oboje u crno. 

Italijanski šmekeri ostavili su nepopijen espreso, razočarenje će ih održati budnima. Isto razočarenje koje je prisutno u svakom od nas, na stranu uspeh post-Ibrahimovićeve Švedske i lovorike pobedniku, gorčinu iz šoljice ni mi ne želimo da kusamo.

Krst koji su pokupili produkt je nerazumnosti, nikako fortune i umeća. Jer, kockice koje imaš moraju da garantuju, ako ne jamb, makar kentu, ali to se neće desiti ako bacaš samo jednu od pet. Italijani su imali potencijal, da su prošli pričalo bi se o šampionskim dometima, to je jednostavno posao koji su na Čizmi doveli do perfekcije. Kada god su Azuri izgledali bespomoćno, našli su način da se ružnoćom katenaća proguraju do bine i uhvate pevačevu znojavu majicu.

Ne i ovaj put. Valjda ti se nakon godina opstrukcije igre i gorepomenutog načina pobeđivanja vrati za sve, kao karma koja uvek dođe po svoje. Lament nad nacijom je neminovan, ljudi koji vole fudbal vole i Italiju na Mundijalu, drugačije ni ne znamo da zamislimo turnir. Ali, došlo je vreme za naplatu dugova, metak pravo u čelo generaciji koja to možda i nije zaslužila.

Nije sve ni počelo juče, neuspeh od danas je posledica starijeg vremena. Poslednja titula Svetskog prvaka je vreme priče, 2006. piše na etiketi. I ne dotiče se priča ni promil onoga što je bilo u Nemačkoj, uspeh nije uzrok kolapsa ma koliko želeli da nakarikate ruglo slavlju.

Tadašnja titula je bila propisana receptom, zaslužili su je jer su bili bolji od drugih. Bila je to potvrda decenijskog kvaliteta, zlatna slova na, ispostaviće se, poslednjoj stranici kalča. Kao kada u kafani gazda da znak za poslednje piće te večeri, a tebi je i dalje pun šlajpih – muzika je već dugo kraj tvog stola, uzećeš najstariji viski jer bi sve drugo bilo čudno ili potpuni promašaj.

Kalčopoli je poraz. Farsa koja dovodi do kataklizmičnog obrta u italijanskoj svakodnevici, žurka na kojoj obezbeđenje izbacuje di-džeja i ostavlja ljude da plešu bez muzike.

Možda Juventus nije reper vremena, možda je tuga nastala Interom i Milanom, ali bezrazložna borba protiv samog sebe načini te slabijim, podložnijim da zahvatiš virus. Bakterija namiriše slabost, zlodusi pronađu put bez muke i eto te, očas posla, u postelji sa supom u rukama i toplomerom ispod miške.

Došlo je to spontano, mislili smo da je primat izgubljen engleskim ulaganjem u šou-program, prihvatili situaciju kao obavezni prolaz jedne ere. Da su se Italijani pitali, nikada ne bi bilo tako. Imali su sve mogućnosti da budu najveći, da fudbal bude njihov, ali su uprskali. Nedovoljno vica bilo je u njihovoj zalizanoj kosi, pred kraj storije i previše šminke na odelu sporta koji više voli ožiljke.

Tako nekarakteristično Italijanima, i tako prepoznatljivo za njih. Oni su stvorili pljuvanje na terenu, gigantske derbije, demoliranje tribina, u vremenu kada su Englezi odustali sami od sebe. Opet, prepoznatljivost se krije u nesposobnosti podele moći, halapljivosti za tronom koji može da poseduje samo jedan čovek, samo jedan klub.

Eto vam kompletne zavrzlame, italijanskog Kosovskog boja, krvave situacije bez stvarnog pobednika.

Usledilo je farbanje fasade dok je kuća bila bez krova. Interova Italija i Evropa i Zlatanov povratak su samo neznatno odgodili apokalipsu. Bilo je jasno da se u Italiji više ne igra najbolji fudbal.

I oni su to znali. Onako ćutke, kako to samo oni znaju da rade kad su svesni svojih grešaka, pokušavali su da gurnu realnost pod tepih i pred lice javnosti i dalje izlaze u kreatorskim odelima. A po kući su šetali odrpani...

Uvezli su koloniju Brazilaca, Egipćana, Argentinaca i dali im pasoše, naredili im da vole Italiju i raduju se novoj domovini. Mlađi Kanavaro će se jučerašnjom izjavom zaleteti i na te igrače, ali nisu oni krivi. Oni su posledica, nikako uzrok nemile situacije.

Kineski dolari, koji su najskorije pristigli, samo su začepili dovod razuma u odluke. Lepota poroka nikada nije lepa kao što liči isprva, shvatili su to i  Talijani iako težim putem. 

Pogrešno rukovođenje i novcem izbeljeni mozgovi nikada ne vode u pravom smeru. Kada ne želiš ni da priznaš grešku to je borba za održavanje na mehaničkom biku.

Šlag na torti je vremešni Ventura, čovek bez ideje što je baš on baš tu. Slepo verovanje sistemu nekada je dobra stvar, ali nikada vas neće dovesti u vrh. Isterivanje jednog istog iz kola u kolo, sa valjanim igračkim kadrom, dovešće vas u sigurnu zonu, ali moć gornjeg doma nećete gledati iz prvih redova. Formacija 3-4-3 kao zaštitni znak Juventusa nije garant rezultata, sve starija poslednja linija neće postati brža ako joj pridodate još dvojicu da krpe rupe. 

Videli smo najbolje na Konteovom primeru. Početak u Juveu nije bio lak, uslovio je prelazak iz 4-2-4 u 3-4-3 i delovao revolucionarno. Rezultati su naišli pa za njima i selektorska pozicija. Fudbalski savez Italije nije dao puno razmišljanja oko naslednika, verovao je da će repriziranje sistema biti siguran pogodak, ma ko sedeo sa kravatom.

Nužno zlo reklo bi se. Fudbal nije šablon, sagledanje svih opcija donosi potvrdu od strane javnosti, zlato oko vrata i trofej u vitrine. Uzalud je Ventura naguravao trojicu i petoricu u odbranu kada ih nije štitio ni sa kim. A i kada je to radio, činio je to tako da napad ispašta i bez toga nema golova, a promaja samo menja smer u kome će duvati, pa samim tim ni rezultata.

Njegov impresivni Torino, koji ga je dovukao na mesto neuspeha kao preporuka, bio je sklop genijalnosti Imobilea i Ćerćija i igrača koji su ih nasledili jer je uklapanje u dobar model uvek jednostavno. No model je bio lesterovski, čudo na jedno leto okupano očekivanjima. Sve nakon te sezone 2013/14 bilo je tapkanje u mestu i potvrda proseka, nikako potencijal za jednu od najvećih selektorskih klupa.

I usledio je kolaps, svi smo ga videli, mnogi su bili tužni. Mnogi su to i dalje. Pisao sam kako stvari moraju da se raspadnu da bi na njihovo mesto došle novije, bolje zamene. Tuga je u padu generacije koja je zadužila defanzivno opredeljen fudbalski svet, čeličnom temelju titule iz Nemačke.

Crtica je pored Bufonovog imena, najveći je zaslužio više. Zaslužio je da bude jedini sa nastupima na šest Svetskih prvenstava. Stvarao je istoriju, bilo je pravično da mu i ona izađe u susret. Znate i sami da to ne biva uvek tako, sreća sama bira svoje štićenike, ali žal će ostati vazda kad spomenete njihovu neuspešnu misiju.

Italija je na kraju koji označava početak, posmatrajte sunovrat kao obavezu onih koji su dužni sami sebi. Fudbal odavno nije glavna tema na Apeninima, jedino ovako su mogli da prigrle ono što su izgubili. Gubitak Mundijala za njih znači puno više od jednog izostanka sa turnira, znači da je glava pod vodom a boce sa kiseonikom ni na vidiku.

Izroniće brzo, velike nacije to rade sa stilom, Francuska u Južnoj Africi i prošle godine je najbolji pokazatelj. Imaju prostor i materijal sudeći po garnituri igrača koja nadolazi, nema tu briga fudbalske prirode. Tehničkim stvarima će pak morati da se pozabave.

Verujte mi, Paniniju prvom nije do sklapanja albuma, ali Italija je morala da dobije svoj epilog pre ili kasnije. Ovo je njihova Golgota, silazak sa brda uvek je bio lakši nego penjanje. 

Sada su na početku, vreme je da bace kesice sa sličicama i počnu da razmišljaju o nečemu ozbiljnijem.

Znate, kao odrasli, razumni ljudi...  

Autor: Marko Jović

Miroslav Đukić – preuska superligaška ulica i razmišljanje pod pritiskom

Izmiče i devedeseti minut, još uvek je sve prosuto po stolu. Rijazor je na nogama, pogledi su na terenu, ali krajičkom oka usmereni i prema nebu, ka silama i bogovima i svemu u šta želite da verujete kada vam je potrebna pomoć. A onda, kao da je neko uhvatio poglede s tribina i upakovao ih u trenutak. Kao kakvom magijom, Nando dobija loptu na ivici šesnaesterca, vara telom Hozea Serera koji iako je krenuo do obližnje prodavnice ćurosa zaboravlja sa sobom da ponese i nogu preko koje protivnik uspeva da se saplete. 

Penal. Sve se svodi na jedan šut. Najbolji pokazatelj surovosti fudbala, sezona koja staje u manje od sekunde. Decilitar vode u čaši koji zauvek ubija žeđ; promaši usta, i nikada ti ni galoni neće pomoći da se napiješ.U tom trenutku, ne traži se najbolji izvođač, donesite nam snagu u stomaku i nešto niže, to će nam podići pehar. Brazillski majstor Bebeto nije imao to u sebi, Donato je hteo da se zaleti sa klupe, ali pravila igre to ne dozvoljavaju. Lopta je u rukama koje se ne tresu, rukama koje su kršile i lomile sve pred sobom tokom cele godine. 

Komandant odbrane, igrač koji je nosio Deportivo na leđima, a i na gluteusu, do situacije u kojoj su. Miroslav Đukić želi pečat na svom dokumentu karijere.Hladnokrvan i miran, kao tokom čitave karijere, veruje onom odozgo, veruje sebi. I svi veruju njemu, makar svi žele tako da misle. Nešto preko 32 hiljade navijača čekalo je ovaj trenutak 88 godina. Svestan pritiska i zasluga, u glavi i u nogama je samo misao – „zaslužili smo ovo“. Rijazor ćuti.Zalet koji je težak nezaborava, šut koji imaš jednom u karijeri. Lopta plasirana umalo po sredini gola, golman Valensije lako izlazi na kraj sa njom. Ruke su na glavi, Depor je ostao bez titule i u neverici dok Slepi miševi lete po terenu kao sumanuti slaveći premije od Barselone ili samo činjenicu da su baš oni sputali nesuđene šampione.Nazovimo to penalom karijere, trenutkom koji Đukić nikada neće zaboraviti. Trenutkom koji mu možda neće zavrteti karijeru u određenom pravcu, ali će zasigurno u njegovoj glavi otvoriti vrata budućem zanimanju, pokazati mu da ima u sebi ono što je potrebno da bi predvodio druge.

Vući ekipu iz kola u kolo iz poslednje linije nije lako, skoro svi koji ovo pročitaju ni danas ne bi uhvatili Romarija dok kaska da vam ugura loptu u mrežu. Ono što je još teže jeste igra pritiska, sakriti suzu kada te sve boli, podići glavu kada je svi žele na panju. Kao tada protiv Valensije, tada kada je glava teža od nakovnja, a pogledi s tribina tope čelik.Nekoliko sezona kasnije, preći će Miroslav baš u zloslutnu Valensiju, ali u glavi dugovaće titulu Korunji. A onda će u sezoni 1999/2000 stvari doći na svoje mesto, Super Depor će podići pehar Primere, proživeti san najvećeg grada u Galiciji i olakšati isti dobrom duhu umalo-šampionske generacije.„Ima Boga, oni to zaslužuju. Sada mi je duša mirna.“ , sve je stalo u dve rečenice Miroslava Đukića, sva pravda i nepravda, sav život i sva karma.

On će krenuti dalje, zameniće štucne odelom, da ispravlja greške drugih dok stoji kraj terena i ne dozvoljava da mu se ponovi sumorno veče iz devedeset četvrte. Trenerski put je kao i igrački, posut takvima. Dobrog od lošeg odvaja mogućnost da ih zanemariš i iz njih shvatiš greške. Đukić je tapkao tiho stičući ugled u Srbiji i u svetu, bez galame i grljenja zasluga. Prvi mandat u Partizanu je labudova pesma Partizanovih godina, zaglavlje Partizanove dominacije koja je usledila. Sjajna selekcija igrača zajedno sa Ivanom Tomićem od Crno-belih je napravila srpski stabilan i evropski aktivan klub.

No, njemu se nisu pisale zahvalnice, nije ih ni tražio. Kajmak su pokupili Jokanović i Stanojević zasnivajući igru na temeljima iz 2007, na igračima koji su dovedeni u tom periodu. Ne razumite me pogrešno, oni su odradili odličan posao, pričam o glasnoj tišini Đukićevog rada.Godine po Španiji dokazale su njegov potencijal, imena koja je vodio i fudbal koji su njegove ekipe igrale je samo za pohvalu. Ali - uvek mora postojati neko ali ako želite da prodate intrigu – u Srbiji je pobeda obaveza, nema vremena za pravljenje igre i verovanje lepoti. Srbin se kune u rezultat i želi najgore oponentskim bojama, nije im bitna igra dok god titula džedži u vitrinama.

To liči na murinjovsko shvatanje sporta, ali banalnije je od toga. Partizan ove godine traži sebe, Đukić je odličan trener, ne sumnjate u to. Naleteo je na nikad bolju ekipu okupanu očekivanjima, pritisak je nešto sa čime je naučio da se nosi onda kada je uzeo bubamaru u ruke u poslednjem kolu Primere, ono što je naučio da pobeđuje petnaest sekundi nakon tog trenutka.U Superligi ti uvek nekako manjka vremena, svi žele pobede i žele ih odmah. Pogrešite nekoliko puta i opet osluškujete panj, ulica je preuska da biste izmanevrisali kamionom. To su mišljenja nedoraslih, možda sam subjektivan, ali cenim Đukićev fudbal, igru na golove i dva napadača, probojne bokove i ulaske iz drugog plana.

Adaptacija na domaće prvenstvo zvuči lako ali kompleksnije je od uloge Valensije ili Valjadolida u Španiji, imperativ tri boda iz nedelje u nedelju podiže vam radnu temperaturu do ključanja, teško je razmišljati hladnom glavom kada je mokra od znoja, a ne možeš da dođeš do vazduha. I opet, zanemarujemo nerezultatski rad, drugo poluvreme u Švajcarskoj i prvo protiv Dinama. Dovoljno evropski izgledali su u obe situacije, previše srpski u poluvremenu koje je zatvorilo dosadašnji tok evropskog puta. Zaboravite Dinamo, to je nedostatak hrabrosti, vruća glava i manjak iskustva.

Partizan ima potrebne sastojke ali mora brže da ih meša, na putu su da im čorba iskipi ukoliko ne iskoriste reprezentativnu pauzu za sipanje u lonac. Superliga je prelako takmičenje za beogradske blizance, prvi put živimo da ih gledamo istog četvrtka i iste nedelje, to udara kontru očekivanosti rezultata.Dok Zvezda nekako umešnije pliva, sa nešto manje pritiska jer dolaze sa pol-pozicije drugoplasiranog od prošle godine i u grupi Lige Evrope sa favoritima i nefavoritima, Partizan i dalje nosi teret šampiona ispraćen prejednakom grupom u istom takmičenju. Verujte težini istih utakmica, lako će vas zafrknuti.

Đukić će prevazići krizu, pokazati od čega je satkan. Pokazaće da su ono ispod stomaka i snaga na leđima i dalje prisutni, kupio je dovoljno vremena za svoje planove. Kada ih sprovede u delo, opet će uzeti loptu. Ovaj put će je dodeliti pravom igraču, a ovaj će doneti slavlje. 

Dok stadion ćuti sa osmehom, a njemu je ponovo mirna duša.

Autor:Marko Jović

Bajern i Karleto – nenaučena istorija i italijanski gospodin

Zvrčke su fudbal, nije kontroverza juče ušetala u skromni dom ovog sporta. Istorija nekako uvek okrene krug, počne ispočetka kada smatra da bi neki korak trebalo ispraviti, kada primeti da je oni koji su je živeli nisu dobro naučili. Svaki put, vrati se sve okrutnija, gnusna grimasa na njenom licu nestane tek kada nagura žrtve u voz za bolje sutra.

Ni dva rata neće oslabiti Nemce, Rusi će skupiti ljude dok se zemlja raspada, Ameri će preći preko svake afere zvala se ona nameštanjem glasova ili pukom erotikom... Nacije kojima je u genetskom kodu zacrtano da se ubrajaju u patricije čitaju knjige iz sopstvenog arhiva dok ne shvate gde greše, to se ne menja ni kada ćerka Herodota upliva u nepolitičke vode istih poseda.

Tako su tu negde između istorije i lekcija onomad protutnjale i devedesete, nekome na ivici noža, nekome u plesu na ruševinama zida. Posledice možete da dodirnete, pobednici su oni koji dodirom iste guraju u provaliju.

Nije drugačije ni kada se lopta kotrlja, isti spisi se čitaju i za stolom kraj travnjaka. U otadžbini Paulanera i vrhunske kobasice, devedesete su ostavile slova, tvrdoukoričeno sećanje na mogućnost da sve može da krene po zlu. 

Beše jednom jedan FC Holivud... Gledajući Bajern sada, nasmejali bismo se tvrdnji da je putujući cirkus nekoliko godina odsedao u Minhenu. Dubljenja na glavi, preljube i svađe, kao Zadruga u malom, dok se usputno pika lopta. Nabrajati ispade bilo bi preteško, par klikova po internetu otkriće vam o-tako-mračne-ne-tako-tajne Mateusa i drugara (pronaći ćete i sjajan tekst Marka Prelevića, ukoliko vas taj period kopka), ostaviću vam to zadovoljstvo da se malo poigrate. 

Sve zbirno, bilo je pomalo fudbalski, previše sapunasto. 

Ali, izrodilo je Bajern.

Dugačak je to bio put, testiranje sebe i ljudi oko sebe, menjanje igračkog kadra i politike poslovanja, sve je moralo da se menja. Znate kako to ide, teško je poverovati sopstvenim rečima ako ih publika smatra scenarijom, a ni vi niste u potpunosti sigurni šta to izgovarate.A onda, potpuni preokret, dve hiljade desete i najstabilniji klub sveta. Nula celivanih kraljeva sapunica, nula tabloidnih fijaska i istorija koja se mora ponoviti. Zaboravite FC Holivud, ovo je samo nov stadijum preslišavanja samih sebe kod Bavaraca. Od Montipajtonovaca iz devedesetih naučili su najvažnije, zatvorili su mečku u kavez - neće taj vragolan hodati po korzou i urlikati na naslovnicama. Dalje spoznavanje grešaka tek je na tapetu.

I dođosmo do suštine, nije Karlo Anćeloti ni prvi ni poslednji koji će stradati bez krvi, nagrađivani lipicaner koji je izbačen iz štale jer su fekalije podmetnute u njegov boks. Fudbal se uvek vodio logikom seniorata, kada ne ide, poglavica je taj koji predaje perjanicu. Pleme će se smiriti kada se završi halabuka, mala iskra neretko zapali sav kukolj koji je pretio rodu pšenice. U Minhenu su dovoljno iskusni da shvate sopstvene greške, pojavljivanja u žutoj štampi su za nedovoljno uspešne, preuspešni se zamaraju skupljom literaturom.Anćeloti je pao pod prkosom, okretanjem vodenice u suprotnom smeru usled pogrešne struje. Niko ne očekuje od mirne kontinentalne reke da poplavi vikendice, čak i kada okean najavljuje cunami. Cifre i leto pojeli su mir u Bavarskoj zajedno sa kiflama, najednom više ništa nije moglo da se posmatra mirno. Nisu oni srljali ni za proglasom najmoćnijih u branši, nisu tražili ordenje, ali čoveku sujeta proradi kada se milioni zavrte, bio on Arijevac ili kakav istočnjak.

Pogrešno je tražiti krivca, traćiti vreme na razglabanja o Levandovskom ili Vidalu kao vođama ustanka, te priče potiču sa istih mesta kao i one nakon smene Ranijerija. Krivca nećemo naći, takvi se dobro zabašure znanjem u nogama i povezom preko usta. Ovakve situacije vuku korene odvajkada, nije ih stvorio moderni fudbal, on im je samo omogućio da prosperiraju, pronađu utočište i podignu komplekse moći. Urotljivi igrači, mirni dok je lice u fokusu kamere, obradovaće se okrenutim leđima zakletog im neprijatelja, bio on u odelu ili u kopačkama. Teri i Lamps su propisali šifru Merkur igrajući šah sa Viljaš Boašom dok je on igrao mice, ostavili je u amanet svakom narednom Spartaku, spremnom da okupi  vagabunda i protivnike forme i šablona i povede ih u ustanak.Nešto je bilo trulo u sistemu, Karlo nije mogao da se izbori sa problemima koji su ga okružili. Uzalud hladnoću sprečavate zatvaranjem prozora kada grejanje ne radi, a i pogledi ukućana zamrzavaju.Igrači su se osetili inferiornima spram ostalih, nije tajna da je jedini cilj Liga šampiona. Diktatura u Nemačkoj za njih je odrađivanje posla - na to nećemo trošiti ni pukovnike, a kamoli generale, misliće u Bajernu. I biće u pravu, sezona za sezonom okupane su pivom u maju, iako su svi već bili mokri sredinom marta, u lošijim izdanjima aprila. 

Ego ekipe je povređen odlaskom vođa, silaženje sa scene Ćabija Alonsa i Lama deluje im kao bacanje puške, siguran znak da je zenit prošao i da je ušati pehar dogodine nedostižan. Bez samopouzdanja i vere u uspeh koju su imali promena je bila nužna. Desila se gde je to svako očekivao, slomila se na čoveku koji je to najmanje zaslužio.Igre potiču i zavise od trenera - pobede su ekipne, za poraze se obratite čoveku kraj terena, to je prva stvar koju ćete čuti na seminarima za licencu. Ovde, igra je bila oruđe većine, način da se uputi kritika sistemu i stavi uzvičnik pored tvrdnji da se traže promene. Igrači ne traju dugo, neće im niko zameriti želju za trofejima kada su na vrhuncu snage. 

Ali, zapamtiće odnos prema Karletu, onome koji je doveo fudbal do njegovog apeksa,  onom koji je gledao – a gleda i dalje – tri koraka ispred protivnika, tri poteza posle proslave gola.Najteže je protiv krda, sateraju te u ćošak i ostaneš bez opcija. Anćeloti nije dopustio da bude pregažen, otkaz neće ukaljati kravatu i najfinije odelo, mesta na klupama će uvek biti za njega. Ovo je Bajernovo krivokletstvo, pogrešne reči na pravom mestu dok listaju stranice devedesetih. Ni oni neće puno patiti, Nemac ne dopušta da ga izjedaju sopstvene odluke, kroz šačicu godina videćemo ih na krovuEvrope, to mu dođe kao obaveza, obala nakon što je brod preživeo oluju.  Dobili su slobodu i prostor za promene, znaće oni to da iskoriste. Karla ćete gledati u Milanu od leta, logičan sled i kraj na jedinom ispravnom mestu. Obradujte se Rosoneri, ovaj čovek će vratiti klub na pijedestal fudbala.

Ono što smrdi u ovoj naizgled cvetnoj epizodi je surova istina. Mogućnost da fudbaleri smenjuju trenere, namerne loše igre (ne pravite se da to niste videli) i bojkot grupe koja sama odlučuje o sebi. Nazovite to modernim ili metamorfozom sporta, ne ide na dobro. Sve što se dešava jeste produžena ruka budućnosti, slika sezona koje su pred nama.

Karlo Anćeloti je lice fudbala koji menjamo, lice na koje će godine staviti Nejmarovu masku. Premoćni fudbaleri neće poznavati autoritete, dovoljni su sami sebi dok su milioni pod pazuhom. Istresanje na najjačem može da liči na obeležavanje teritorije, ali setite se ko i kako obeležava.Ne volim pisanje uz vetar, kao da neko duva slova sa papira jer ne menjaju ništa iako su tačna. Ne brinite o utočištu fudbala, taj zevzek neće izgubiti bitke koje su pred njim sve i da dođu silniji od milijardera.

Knjige se dele po tomovima, a istorija na naučenu i ponovljenu. Bajern će se sećati Holivuda dok ne propeva neku drugu, veseliju pesmu. Nisu oni krivi, kriva je podela.

Priča o jednom Karlu neće ostati nedovršena, pisac je već do guše u poslu dok priprema sledeće poglavlje. Italijanski namazanko spreman je da učini ono što bi najviše voleo, prošetaće najlepše odelo pred milanskim primadonama. I one će ga slušati, jer tako zapravo treba da bude – tako jedino sme da bude. Ao se ne zaputi ka jedinoj ljubavi, znajte da smo daleko od poslednjih stranica. Kapućino i tužna kancona zatvoriće knjigu, ali o trenutku sklapanja korica ne odlučuju oni koji još uvek preturaju po arhivu i čitaju sopstvene. 

Stari šmeker ima još toga u svojoj šoljici, nepristojno je ranije ustati od stola.

Autor: Marko Jović

Košarkaši Srbije – vodič za život i trofej sjajniji od zlata

Uspeh je pipava kategorija, garancije za njega ne daje vam ni spuštanje niz dugu. Tu na uputstvima kako do istog doći, pronaći ćete sastojke. Isticaće se redom prstohvat talenta i dašak sreće, a zatim ćete, onako opijeni idealom znanja, umeća i fortune, okrenuti papir kako biste iščitali recept do kraja. Na drugoj strani nećete naći nijedno slovo, ali biće vam jasno. Uvidećete tek po koju kap, kao odnekud zalutalu na hartiju, ipak dovoljno snažnu da istakne srž. Znoj ili suza, nikome nije ni važno, kap je poenta. Naklonite se do poda, zaslužili su to - naši košarkaši su lice i poleđina ovog papira u praksi.

Sumnja nekad može da bude najgora stvar na svetu. Lastiš sa granicom prihvatljivog u Srbiji je jedan od tri obroka, pranje zuba kad se probudiš, nužno će se desiti. I onda ti liči da si dobio razlog da sumnjaš, mogućnost da budeš najglasniji, jer je, jelte, to odraz moći i intelekta. Sport je za svakoga, to mu je najbolja i najgora osobina. Svako će biti najpametniji za svojim stolom, neumesan iako to ne primećuje. Milion priča o igračima koji nedostaju mogu da završe samo na dva mesta – ponovo u ustima koja su ih izgovorila ili u vrtlogu wc šolje. Batalite prazna razglabanja, nepristojno je prema momcima. Svaka takva reč je uvreda za uspeh, šamar preko usta uplakanom Lučiću, Bogdanoviću...

Nije ovde reč o internet „patriotama“, trošenje tastature na to je trošenje ne samo mog vremena. Pogledajte u košarkaško nebo, zato smo tu. Dobili smo dvanaest novih šampiona, njihove zvezde su tek počele da sijaju. Duvanje onih koji su ih ikada nazvali mediokritetima neće ih ugasiti, takvi ne bi ugasili ni sveću. 

Nismo dobili razlog za dalju nadu, pred nama je potvrda kvaliteta. Srbija je postala merna jedinica za košarkaško-dobro, za brzinu prolaska lopte kroz obruč. Sistem je postavljen da dominira, još dugo će trajati naš medeni mesec. Aleksandar Đorđević je dokazao klasu po ko zna koji put, vođa radova koji ispunjava nacrte do perfekcije, vidi kako će biti postavljene stolice u sobi za sastanke dok blene u kotne linije. Njegov pečat i potpis miruju na receptu uspeha, tamo negde na dnu one strane bez slova.

Prigrabili su ono čime se uporno hvalimo u svakodnevnom životu i pretvorili ga u stvarnost. Dok sedite u kafiću, ispijate espreso i tupite o srčanosti i hrabrosti nacije, imaćete pokriće, ogradite se košarkom, bićete gazda za stolom. Reprezentacija je u Turskoj bila antiteza sama sebi, nedokučiva enigma svakom ko nije dovoljno upućen u košarku. Sale Đorđević pobeđuje planovima D i E, vađenjem razumnih rešenja iz pozicija kada i ako krene po zlu. Stvorio je sistem sigurnog uspeha, nešto kao nemački garantni list kada govorimo o fudbalu. 

Germanska poslušnost i srpska škola košarke, ja bih dopustio sebi da duel protiv Amerikanaca gledam kao meč gde imamo šanse. Nebitno u kom sastavu naši nastupaju, dometi su pomereni, svetske reprezentacije su smenile generacije, nosićemo ponosno breme favorita na narednim takmičenjima. Više nije važno ko će znojiti dres, verujte da će svaki novi igrač u crvenom izgarati na parketu do suza. 

To je smisao koncepta, nema većih od ekipe. Posredi je dugogodišnji trud, kada na nečemu radiš toliko dugo siguran si da ga povetarac neće srušiti. Reprezentacija deluje kao sigurna luka za velika dela, hvala im što su nam dopustili da bilo šta svojatamo i uspehe doživljavamo kao sopstvene.

Nikada srebro nije sijalo snažnije, sviđa nam se slabiji odsjaj koji je pozlaćen ponosom. Uživeli smo se u drugo mesto, shvatili smo postolje kao uspeh malog čoveka. I opet rizikujemo da ih na taj način uvredimo, oni su za nas ipak najbolji u Evropi, nećemo to dovoditi u pitanje. Učinili su srebro našim, naterali nas da prihvatimo da je naše koliko i njihovo. To su učinili jer su veći od ostalih, vođeni pravim primerima pokazali su veličinu. Velika je košarkaška Srbija, u odnosu na druge kao slon naspram miša, kao Bobi Marjanović naspram, hah, pa svakog od nas...

Pokazali su da je put do ostvarivanja snova od nas udaljen koliko mi zacrtamo, da su metri koji nas dele samo naše želje i istrajnost, mogućnosti zavise samo od nas. Upleo sam se previše u neku drugu tematiku, rekoh na početku da je potrebno i znanje, pridržavajmo se i toga da se ne bismo strovalili naglavačke. 

Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo će opet izneti neki drugi igrači, ne budite kivni na košarkaške organizacije, pokazali smo da nam retko šta može predstaviti problem.

Od zlata nas je delilo toliko malo, MVP prvenstva neće ponoviti onakvu partiju na nekom finalu još dugo vremena. Slovenci su imali zvezde na svojoj strani, potkovice ispod znojnica i zečije šape po džepovima torbi, ovakvo prvenstvo se dešava jednom za ekipu koja dolazi sa margina, popričajte o tome sa Karagunisom i Zagorakisom. Na našoj strani je bilo sve sem toga, ali ta prevrtljiva gospa Fortuna uvek nađe pravi trenutak da izabere baš tebe za njenog štićenika, to nije ni za razmatranje.

Za najsjajnijim odličjem nemojte patiti (ili patite kratko, svima nam je teško palo, zaslužili smo i da na kratko budemo tužne jer smo bili toliko blizu), uzećemo ga kada bude sijalo još jače. Tada svetu neće pomoći ni ujedinjeni Dragići planete, ni bezbroj tajvanskih i brazilskih sudija, niti šutevi sa parkinga i iz supermarketa, vratićemo se jači i osvojićemo sve!

Kada se to desi, prepustite se euforiji. Ne tugujmo predugo, momci su postigli sjajan uspeh, ostaće u knjigama. Radovali biste se da ste sami ostvarili ovo što su oni, pružimo im podršku za naredne bitke. Njihov uspeh će se čuti na terenima za basket, dresovi Jovića i Mačvana govoriće sami za sebe, spominjanje Bobinatora i Štimca pre nego Lebrona je trofej veći od svakog zlata.

Obrišite suze momci, vaše vreme tek dolazi! 

Autor: Marko Jović

Srbija – širok osmeh sa premalo opcija i verovanje rezultatu

Držite se čvrsto za uspeh, ne želimo da nam pobegne, ionako nam retko dođe u goste. Bolji smo od protivnika, ali da li smo dovoljno dobri baš ovakvi? Lako je verovati pobedi, govori tako slatko da ni ne možete da posumnjate. Ali, kad pobeda ućuti a patriotska injekcija pusti, na terenu će i dalje plesati realnost. Ne zamajavajte se glupostima, stižemo u Rusiju bez razmišljanja, verovanje u baksuzluke su za nekompetentne. Šta ćemo raditi u Rusiji? Pitajte sledeće leto, dotad uživajte u zaboravljenim osećanjima.

Opet se vraćam na realnost, ona nam je odlična dok god je gledamo minimalistički. Dobili smo sve ono što smo tražili, sve što smo priželjkivali dok smo izgovarali talase ne-baš-lepih reči na račun fudbalske reprezentacije tokom decenije koja je iza nas. Rezultat, Svetsko prvenstvo, plasman kao jedini cilj. I ništa više od toga i ne sme da bude prioritet, makar dok se lopta kotrlja na ovaj način. Dablin je reper naših mogućnosti, odraz onoga što jesmo. Bez kakve zamerke, uspesima i konjima dobijenim na poklon nećemo da razdvajamo usne, od ovoga više i ne možemo da imamo.Lepo je biti u povorci koja slavi, iz nje se izlazi teško jer je prevelika gužva. Tamo u masi nema realnih, realnost je za slabiće i one koji ne vole državu, tu ćete se bar toga naslušati. San je prelep, ne dopušta se javi da pomrsi račune. 

Java je puno surovija od naših kvalifikacija, euforija maže oči, ne vidimo dalje od Rusije prekrivene srpskom zastavom. I paradiraćemo, slaviti jer je to jedino pravilno i jer iskreno tako osećamo. Prvi smo u grupi, sve što nas je dovelo na tu poziciju, sve je potpuno zasluženo. Bolji smo od grupe, to dobro znaju i Irci i Velšani, ne pada im teško borba za drugo mesto. 

Grupa nije bila laka, pustite te priče. Možda neatraktivna, ali nikako laka. Niko ne voli da mu je svaka utakmica istog intenziteta, mi smo dobili baš to. Šačica ekipa sličnog kvaliteta, nezgodni temperamenti i najjači najslabiji u Evropi (zanemarimo bar na sekund kvalifikacije Luksemburga zarad poente). Dokazali smo da smo najbolji u svom rangu, pitanje je višeg nivoa, kako plivamo u bržim rekama?

Niko nam ništa nije poklonio, ali mi odavno više nismo ono za šta se predstavljamo. Ne tražite lepršavu igru, od nas je nećete dobiti. I to je ok. Ne sme da nam smeta dok god dobijamo jedino šta tražimo. Ali, opet ću reći, ne zalećimo se. Nismo još ni u Rusiji a već osećam srpsku tenziju ispraćenu pritiskom i preterivanjem. Bar smo nedavno videli sa mladima kako to rezultira.Gledali ste sve kvalifikacione utakmice, skinimo kapu Muslinu za povraćenu nadu u boljitak i hemiju koja se oseti čak i ako džedžite negde van stadiona i ne gledate utakmicu. Na zalaganje bi bili ponosni i Nemci, na organizaciju Englezi – fudbalski disciplinovani Srbi, očigledno i to postoji, to je muslinovski način. Ono o čemu ja pričam krije se nešto dublje, kada bi pričali Španci i Brazilci bilo bi na površini.

Kod nas je zakopano ispod iskopanih osećanja neverice i prvog mesta. Ne želim o lepoti fudbala, već o koncepciji. Igra bez šmeka je dovoljna dok god donosi osmehe posle utakmice, igra sa samo jednom idejom nije ni tad. Kada skinete ružičaste naočare videćete samo jednu opciju, preuskost u igri i odsustvo plana B. Zamaskirano je to željom i htenjem, da to nemamo ne bismo bili ovde.Čekajući Tadića. Sudeći po viđenom to je parola. Protiv prosečnih i može da prođe, ali na višem nivou potrebna je nadogradnja, otvaranje novih vrata i prilagođavanje protivniku, a ne slepo verovanje mošnicama koje garantuju uspeh. Viši ešaloni ne trpe bukagije, takvi kod njih stoje na vratima i ne puštaju druge da uđu na žurku.

Želim da gledam šire, ostavljam prostor za napredak, do narednog leta svašta može da se promeni, po starim statistikama makar dve vlasti u Srbiji, pa ćemo verovati i reprezentativnim promenama. Sigurno je da nam treba nadogradnja, svi smo videli sakrivanje defanzivnih rupa Tadićevim izmišljenim pasovima, Mitrovićevom glavom i leđima, Matićevom klasom - tu nema izdvajanja. Uvek će biti reči o kakvom sistemu, verovaćemo u njega dok god pobeđujemo Irske i uzimamo bodove sličnima sebi. 3-4-3 kao recept za rezultat, liči na solidno, miriše kao da mora bolje. Ne verujte da smo Konteov Čelsi, oni treniraju svaki dan zajedno. 

Treba nam spajalica za strane koje štrče, samo jedna nit koja će pozlatiti izvezeno. Srbija deluje predefanzivno za nekoga ko je negde najbolji, bez previše ideja za nekoga ko se hvali maštom. Daleko od toga da nemamo opcija, korak koji nedostaje je da ih neko ugleda.Šta ćemo kada se pobedi osuše usta pa prestane da viče? Ili kada pred nas stanu oni koji su zaduženi za fudbal, makar na ovom svetu... Tu nam manjka načina, ideja i rezervnih sistema. 

Hemija je pola puta do uspeha, ona čuva tajnu rezultata. Selektor je taj koji će smisliti opcije, nemamo razloga da sumnjamo u njega, dao nam je skoro sve (skoro sve jer ćemo uvek imati neke nove zamerke i neke nove želje), prihvatamo njegove poklone.

Napravili smo ekipu, nada postoji da će u Rusiji biti mesta i za jednog od najboljih – Milinković-Savića, ali to je posao za stručnije od nas škrabala. Nedostaje nam onaj drugi šablon, odgovor na pitanje – šta ćemo kad ne ide? Uzdajte se u vreme, ono je neretko najpametnije.

Ovako, na putu smo za carski dvor, želja, radost i euforija su naše gorivo do tamo. Da bismo tamo bili aktivni, moramo pronaći još jedan izvor energije. Ne želimo da naše veselje deluje kao osmeh dvorske lude zato što uveseljava kralja. A opet, to je samo luda...

Do leta se osmehujte, imamo zašto, ostalo je malo do trenutka kad ćemo objaviti da i zvanično opet skupljamo sličice. Cilj je ostvaren, ne zaustavljajmo se tu već postavljajmo novi. Svetsko prvenstvo u Rusiji nećemo osvojiti, niko nije lud da u to veruje, ali može biti temelj za neka naredna. 

Zadovoljite se novim starim osećanjima, i ne brinite se. Opet ćemo negde pobediti, tek smo počeli ponovo da budemo veseli. 

Autor teksta: Marko Jović

Nejmar – pobeda novca i brazilski san

U senci je uvek hladnije nego na suncu.

Kada su ti njegovi zraci jedini izvor energije, krošnje oko tebe su tvoji najveći neprijatelji. Zalud sve pare štampane u sopstvenim fabrikama, one su mamac ali ne i poenta. Desetka na leđima u njegovim očima skuplja je od miliona. Porodica je iskrojila novu destinaciju, banka za oca i sina ne predstavlja isti pojam. Junioru je važno samo da igra, da bude najbolji, krivite ga ako ga ne razumete. Možda je mesto pogrešno onome ko će folirati fudbalsku romansu, ali dobro je koliko i svako drugo dok god su cilj i uloga isti. Kada čekaš, nije ti važno gde to radiš, važno je da dočekaš.Ovo svi znamo, verujem da se dele flajeri i u porodilištima – bomba je pukla pre dve nedelje, Nejmar Junior je najskuplji fudbaler ikada. Utisci su svima na mestu, ali daleko od toga da su se slegli. Da, utočište je Pariz. Da, nafta, milioni, kamioni. Ne, nisu ga time kupili. Nejmar je krenuo poznatim brazilskim putem, krenuo je po laureat najboljeg.

Čovek koji bi u svakom drugom filmu bio glavni lik, najsvečaniji gost na svakom drugom banketu, godinama je morao da se zadovoljava manjim aplauzima i Oskarima za sporedne uloge. Porušio je jedan san, ali ko će ga kriviti kada juri za svojim, tome nas roditelji nauče čim počnemo da shvatamo šta nam govore. Dobio je svoj tim, mesto da pokaže da li je dobar koliko misli. A jeste. Videli smo to i sami samo smo sklanjali pogled veličajući i dižući kilometrima iznad drugih skoro sveti dvojac najboljih na svetu. Drugačije i nije moglo, zadužili su fudbal i gledaoce, dok god oni plešu svoje najbolje korake, ostalima preostaje samo da čekaju. Ali, Mesi i Ronaldo više nisu mladi, ma koliko nam to čudno zvučalo. Sigurno da ima još vrhunskih sezona u njihovim nogama, ali temelj za novog najboljeg treba zavrteti u mešalici.

Trenutak je pravi, u to nema sumnje. Ambicije kluba i igrača su slične, imaju iste stvari i nemaju iste stvari. Za Parižane cilj je Klempavko, isplativost miliona i pobeda novca posle toliko vremena. Nejmar ima trofeje, zna kako ih osvojiti, uzda se u samog sebe, nada da su Barsine titule jednako njegove koliko i Mesijeve. Sada prvi put stoji sam za miksetom, žurka je u njegovim rukama.Miris novca nam gura crva u jabuku. Cifre deluju kao testiranje digitrona, igra malog deteta sa brojevima koje prvi put vidi. Fudbal je taj koji ispašta igrarijama. Cene su otišle u nebo, titule se ne osvajaju taktikom već punim šlajpihom ako pitate Al-Kelaifija i hiperbolizovani svet. Svaka pobeda Pari Sen Žermena u sezoni koja je pred nama biće pobeda klase, ali ne radničke kao što je to godinama bio ideal života. Ne, biće to pobeda izrabljivačke, potrošačke klase. Onih koji zarađuju na nemilosti drugih, zatim kasnije kupuju Nejmare, obećavaju Mbapee i nazivaju se izabranima i šampionima. 

Sve je to posledica istog takvog društva, ali to je tema za kompetentnije. Fudbal je došao u doba sopstvene neminovnosti, igra je prestala da bude igra ulaskom preimućnih. Biznis nameće numerologiju, u ruke trpa novčanice dok ti na terenu uzima dušu. Nejmar je obaveza, sigurna kupovina koja vraća novac, a doneće trofeje. Vlasnici ne žele da se ograniče na teren, novac će im zauvek ostati važniji od pehara, odličja samo ubrzavaju profit.Zato je transfer bio potreba, prelomna tačka fudbala koji je morao negde da se slomi nakon godina uvlačenja u bestežinsko stanje. I sami smo navikli da se frljamo milionima, cifre koje su prethodile Nejmarovoj izgovarali smo sa lakoćom, kao da su u udžbenicima matematike još od osnovne škole. Sport se strmoglavio, upao u sopstvene kljuse. Izvući će se taj dopadljivi pokvarenjak, ne sumnjajte u to, kvaka je u porazu koji je sve sem trenutni. 

Fudbal će se prilagoditi, ali da li će i ekipe? Svakako da će oni najmoćniji skinuti prašinu sa svojih zlatnih odela i bez po muke zaigrati na istom balu kao i PSŽ, ali sudbine nedovoljno velikih vise o koncu, ne smesta, ali vreme istanjuje niti, Liga Šampiona po formatu Evrolige, govori sama za sebe.Dosta o biznisu, Nejmar je otelotvorenje brazilskog sna, lik sa bilborda koji je tamo, a i u bazenima, hotelima i automobilima zbog fudbala. Idol svakog malenog Brazilca koji kroz prašinu favele tutnji u žutom dresu sa njegovim imenom. Tamo makar svi žive za to, lakše je biti na nišanu paparaca nego na pravom nišanu. Stoga je i obožavan, mada je to situacija sa skoro svima koji uspeju iz bede brazilskih blokova, novac te lako zaslepi ali nikad (ili bar retko) dovoljno da zaboraviš na igru koja te je dotle dovela.

Zbog toga je fudbal njihov koliko i engleski, koliko i nemački od kad je rezultat važniji od lepote. Oni znaju da ga vole, znaju da mu se zahvale i uzvrate za sve što im je podario. Nejmar će biti najbolji, titula je predugovorom njegova već nekoliko godina, on čeka da počne da teče njegovo vreme. Pariz je za njega mesto dokazivanja i ništa ga neće sputati u nameri koliko god da mi sve posmatramo kroz novčani zeleniš. Novac je prioritet ocu, ostvarivanje roditeljskih neuspelih snova kroz sina, standardna priča za koju vam ne trebaju novine da biste je razumeli, osvrnite se oko sebe i setite se poznanika, lako ćete se složiti sa mnom.

O Barseloninom gubitku ne vredi trošiti reči, teško je nadoknadiv, ali ništa nije toliko nenadoknadivo da 222 miliona ne mogu da povrate osmeh na lice. Izmisliće se dobra zamena, Kutinjo i Dembele deluju kao sličan recept za jednak uspeh. Katalonci su u sigurnoj luci, gurajte ih u provaliju koliko vam srce želi.

Situacija bez gubitnika reklo bi se, i opet smo u krivu. Možemo nazivati sve strane pobednicima, ako gubitnik i zvanično postane fudbal, svi smo izgubili. Na pomolu je nova era, da li će ona biti Nejmarova ili će se zvati po novčanicama ostaje nam da vidimo. Jednom rekoh da su nam ukrali fudbal, ne bih da budem u pravu...

Autor teksta: Marko Jović

Mlada reprezentacija – gubljenje svrhe ili igrača?

Gledajući usko izgubićemo poentu, to nam se bar dešavalo do sad. Privid da su se vidici proširili a kapaciteti povećali nije ništa više do ustaljena srpska priča. Postavili smo svrhu u prvi čin, bolji tekstopisci znaju da ono pravo dolazi tek kada ga logika dešavanja nametne, tek kad postaneš svestan da si prelistao masu stranica.

Nije ovo jurnjava sopstvenog repa, nećemo uhvatiti ni tuđ ako nastavimo da kaskamo. Uspesi i laureati se u fudbalskom svetu ne broje ukoliko nisu ostvareni na najvećoj sceni. Dok mi proglašavamo neuspeh i izmišljamo alibije, Portugalci i Italijani su svesni da je merilo uspeha generacije igrač, a ne trofej najboljeg. Oni će se radovati s pravom. A mi, mi ćemo u svakodnevnom govoru samo stari srpski Bari zameniti Novim Zelandom...

Prvenstvo Evrope za mlade nije više nego poslednja ekskurzija u srednjoj školi, besane noći i poslednji pohod pred neminovni rastanak. Dok je mi apostrofiramo, smatramo napad na titulu krunom generacije, gubimo konce i, što je još bitnije, gubimo igrače.

Moramo biti iskreni prema sebi, pre svega iskreni prema momcima, Šampionima. Najveći uspeh srpskog fudbala biće nebitan ukoliko iz te generacije ne izađu igrači za A selekciju. Opet smo izgubili ključ od vrata realnosti, kitimo se zlatom kojem boja bledi ukoliko se nosi toliko dugo. Kruna generacije mogu biti samo nastupi na „pravim“ Evropskim i Svetskim Prvenstvima.

Tužno je - o baš tužno - bilo gledati kako naši igraju bez identiteta pod pritiskom nacije. Nije to bila ista ona ekipa, nije to bilo ni blizu. Promene u igri i u shvatanju fudbala doneli su i Lalatović i izmenjen igrački kadar. Hajp koji se stvorio pred prvenstvo dao nam je ono najbolje, ispljunuo nam je realnost direktno u čelo. Svetsko prvenstvo je onomad osvojila ekipa, timski duh, zajedništvo, neka poklapanja nekih kockica i slični klišei, nikako najkvalitetniji fudbaleri.

Ne razumite me pogrešno, svesni smo da titulu pre turnira niko nije očekivao, a svi smo se (a kako i ne bismo) radovali kao da smo osvojili ono seniorsko Prvenstvo. I zaslužili smo titulu tada. Taj tim, takav sklop, zaslužio bi titulu svaki put kada bi se održao isti takav šampionat, i nesumnjivo bi je osvojio. Isto važi i za Evropsko 2013, ne treba ih razdvajati.

Bili smo najbolji, bili smo najrealniji sami prema sebi. Samo takvi smo i mogli da napravimo uspeh. Samo zato ga sada i nismo napravili. Očekujući previše dobili smo šaku istine ili šamar preko usta, podsećanje da smo izgubili ono što nas je krasilo.

Ironično gledano, šaljivdžije će reći da su spremni za seniore, da su već uspeli da probude osećanje koje i starije kolege bude već godinama, ma decenijama. To je nonsens, nužda uz vetar, sami budimo osećanja, bazen nerealnosti je suroviji od reke istine ma koliko mi mislili da je voda stabilnija.

Izgubili smo sami od sebe, ne od protivnika. I može Španija da buda klasa koliko joj volja, njihova ekipa možda nije osvojila turnir, ali dobila je mnogo više. Njihov uspeh je u celoj novoj plejadi igrača, generaciji koja će, setićete se ovoga kada se to i desi, osvojiti neko od najvećih Prvenstava.

Oni su se možda i nadali tituli, možda i nisu, a imali su puno pravo. Jedno je sigurno, nadali su se pojačavanju A selekcije. Neće im teško pasti ni drugo mesto, ispuniće svoja nadanja.

Dok mi tavorimo sa istom ekipom u seniorima, napokon se radujući zbog rezultata, smenjujući generaciju za generacijom, a ne menjajući ekipu, Španci su sigurni da su dobili nove Šampione, nekog novog Inijestu, neki novi gol u 116. minutu.

Za istim tragom krenuli su i Nemci, pobedili su jer je igra odavno njihova, a rezultat nešto sa čime se rađaju. I iako imaju zlato, i oni znaju da ono ne sija najsjajnije na slici sa peharom. Ono je svetlucavi dijamant koji ne remeti sklad tasova vage, osmesi Gnabrija i Arnolda zrače budućnošću. Dvadeset i kusur lica budućnosti im je i na Kupu Konfederacija, imaju zbog čega da se keze.

Naša radost bledi, stavljamo putokaze kraj seoskog puta dok se na auto-putu dešavaju saobraćajke. Od Zlatnih Orlića do bezbojnih splavara put je kratak, ne pokazujmo im prečicu. Igrali su srcem za Srbiju, moramo biti zahvalni na svim osmesima koje su nam obezbedili. Ovi momci su zaslužili da se na njima gradi budućnost srpskog fudbala, no da bi se to desilo, ne treba više da podgrevamo supu, treba nam novo jelo sa novim začinima. Ovi momci imaju dovoljno jak ukus da nas napokon zasite. I nek kažu da pričam gluposti - kakve crne promene sastava kada nam napokon dobro ide, i slične opaske - pokušavam da gledam šire. Iz blistavog sastava osvajača oba takmičenja u mlađim kategorijama, stvoren je jedan igrač – Sergej Milinković-Savić. Za njega nema mesta među najboljima. Skačemo sebi u stomak, trudimo se da preživimo dan, sutra ćemo razmišljati o sutra. Nije ovo apel selektoru niti isterivanje pravde, Muslin je pravi čovek za posao, makar smo dobili šablon za uspeh. Ovo je samo želja za napretkom, nada da ipak imamo zbog čega u Rusiju. Vreme je da prebacimo poentu na prave stvari, zanemarimo prvenstva koja zanemaruju mnogo veći od nas. Svaka nam čast na titulama, ali što ih pre zaboravimo bićemo uspešniji. Kada titule pretvorimo u igrače, znaćemo da smo na pravom putu - znaćemo da je jelo spremno za serviranje.

Do tada ćemo izgleda da uživamo u mirisu, tvrdeći da nismo gladni jer smo jeli pre par dana. A creva krče...

Autor teksta: Marko Jović

Čikago Fajer – Amerika i tihi genije Veljko Paunović

U Gradu vetrova počelo je drugačije da leluja. Neka čudna srpsko-evropsko-američka Košava zaigrala se u Ilinoju, duvajući napokon u pravom smeru za tamošnji soker. Teturajući daleko ispod Bulsa i Bersa, koji iako nedovoljno uspešni u prethodnoj deceniji i dalje uživaju puno viši status od fudbalske franšize, Čikago Fajer je uspeo da se izdigne iz bunara nezaintresovanosti navijača i stane rame uz rame sa svojom popularnijom braćom.

I iako je popularnost pravog fudbala i dalje miljama udaljena od popularnosti onog sa jajastom loptom, uspeh Vatre je i dalje vredan pomena.

Okej, možda MLS nije najjače takmičenje, možda nije ni u top 10, ali sa sobom nosi tu draž, ili makar samo činjenicu, da je komercijalniji i unosniji, da je sve ono što sport ne treba da bude, a Ameri godinama pokušavaju da utkaju u svaku od svojih liga. MLS je skupa zabava niskog kvaliteta namenjena gledaocima.

I neka to bude to, neka to bude svrha, gledaoci uživaju u odsustvu taktike, tehnike i rezultata. Uživaju u imenima koja su došla da naplate klasu po stoprocentnoj zasluzi i visokoj ceni ali uz minimalno natapanje dresa. Više im ni ne treba, publika preko bare nije previše zahtevna.

Naći će se tu povremeno i koji gol makazicama, poneki dribling ili vanserijska odbrana, no sve to možda izgleda savršeno, ali miriše na plastiku. Ma koliko se trudili, fudbal će u Americi uvek ostati veštačka tvorevina, artefakt kapitalizma i moćnog, halapljivog čoveka koji želi sve isto kao oni tamo Evropljani, zajedljivo i zavidno u svom dvorištu.

To je Američka fudbalska liga.

Ali, i u njoj se uspesi vrednuju, možda manjim ocenama, ali ispraćeni dovoljnom pompom da dođu i do nas. Kako i ne bi, imamo zbog čega da obraćamo pažnju i na tamošnja dešavanja, upravo Čikago bi trebao da bude naš prozor u njihovo prvenstvo.

Nešto poput košarkaškog Sakramenta s početka veka, samo manje važan zbog lige i manje naš zbog broja članova (ne i stanovnika, na tom polju debelo nadmašuju grad iz Kalifornije). Nedovoljno razloga da se budimo noću, ali tačno koliko je potrebno da bismo se raspitivali za rezultate.  

Veljko Paunović odrađuje maestralan posao i na novom zadatku. On je karta za uspeh, to nam pokazuje u kom god špilu da se nalazi. Možda je korišćen samo u tamnim podrumima, daleko od očiju javnosti, ali svaki put je nosio sve sa stola.

Namenjen za manja tržišta ili samo sa idejom da karijeru gradi polako, živi istu kao kakvu kompjutersku simulaciju, kao kada na Menadžeru uzmete niskobudžetnu ekipu pa kroz par sezona pokorite Evropu. Smisleno i moćno, ko god da je gledao njegove ekipe zna o čemu pričam. Ne pleni Paunović taktikom i izmišljanjima pozicija, takve stvari se dešavaju tek u višim ešalonima najlicemernijeg među sportovima. Dobra postavka pa pas na stranu, po koji u dubinu i konkretno do iritantnosti – taktika koja će se onomad slaviti i ovde, o tome sam već razglabao. Uspeh ne dolazi zajedno sa filozofijom, ta dva lika su neretko zakleti neprijatelji.

Titule kao reference u CV-u, nema bolje preporuke od toga. To je ono zbog čega Paunović strpljivo broji svoje pobede. I možda je Čikago tek na polovini puta, i možda napokon imaju zvezdu u ekipi, zvezdu koja je nedostajala, ali imaju i plamičak pobede tamo negde u sred ognjišta. Stvaranje hemije, psihološki deo utakmice – tu leži Paunovićevo znanje. Tvrdim bez pokrića, ali u Ligi ima poimenično puno boljih ekipa, isto je važilo i za Zelanđane. Pečat i potpis na igru leži u želji, buđenju igrača, on je uspeo da probudi najbolje u njima Nešto poput Željka Obradovića, samo par lestvica niže - Žoc je čarobnjak i priča za sebe.

Utočište je najlakše naći među svojima, kada osetiš svoje ljude iza sebe, jači si nego što možeš i da zamisliš, pitajte epske pesme. U Čikagu je bar taj deo bio lak, upravo zato ovo i jeste dobra podloga za skupi spektakl ipak i dalje slabijeg kvaliteta. Veljkove metode i znanje su na lageru, probajte ih pa ih dovedite u pitanje ako smete da posumnjate. Učinio je pravi posao, učiniće ga opet, ne bih da sumnjam u to. Hod opuštenim i laganim korakom treba ceniti, iako deluje da ide okolnim putem stići će na odredište tačno na vreme. Zaslužio je to, prelazi igricu nivo za nivoom.

Genijalnost leži u jednostavnosti, tu lekciju je odavno naučio. Primenio ju je i u praksi, prešao nekoliko stepenika. Koji li je sledeći korak?

Autor teksta: Marko Jović

No Totti No party – linija manjeg otpora, poslednji veliki među malima i kraj žurke

Kada sutra ode, otići će pravo u legendu. Nije to nepoznato, niti je kakva isfurana priča, svi smo gledali kako uporno odbija da sa glavne pozornice siđe niz stepenice, uporno penjući se za jednu kada ga godine gurnu dve niže. Njemu je i ta jedna naviše uvek bila dovoljna da vilice publike ostanu ukočene, a ruke krenu same od sebe ritmički jedna ka drugoj. Odbijao je, odolevao, i kada je telo odbijalo da ga sluša, um je znao da je spreman za makar još jedan čaroban potez. Svaki put mu je uspevalo, kupovao nas je njima kao da smo i dalje deca, a on i dalje onaj rođak koji retko dođe ali donese najlepšu čokoladu. Možda se neće više vraćati, ali ostaće najdraži. U Večnom gradu, Frančesko Toti živeće večno!

I ne samo u Rimu, opčinio je svet prodajući mu robu po realnoj ceni. Nedovoljno ambiciozan, a opet do ušiju zaljubljen, oteo je damu koju su mnogi pre njega pokušali da odvuku u krevet. Carstvo više nije Cezarovo, potvrdio bi on to kada bi bio živ. Neka viče nebeskoplavi deo koliko god želi, nek peni i prevrće očima do mile volje, Rim je odavno Totijevo imanje.

Velik dovoljno da bude centar Evrope, prostran do granica prihvatljivog, užurban taman onoliko koliko je potrebno da stalno budeš u tenziji i pun ljudi koji opijeni brzinom i fudbalom nekuda jure i žure. Tu, baš tu na ulici, među običnim svetom naletećete i na njega – Princa Rima, koji tu titulu nosi bolje nego bilo ko kome su Đalorosi pokušali da je prilepe pre nego se golobradi Frančesko pojavio pre četvrt veka.

On je oduvek bio jednak kao i mali ljudi koji su ga voleli. Možda jednak nije prava reč, ali trudio se da karijeru gradi po volji običnog čoveka. Trudio se da prati slične putokaze koji stoje i kraj našeg puta, da sluša srce pre nego šuškanje milijardi. Voleo je iste male stvari koje su u žiži interesovanja i nas koji se zamaramo milionima manjim ciframa na bankovnom računu.

Zato i mi volimo njega.

Činio je da se osećamo kao da je fudbal zapravo zabava za svakoga. Tiha i povučena devojka iz visokog društva koju može da ima i bilo ko od nas, samo ako zna reči prave kancone koju će joj otpevati pod prozorom. Ista ona sa kojom je Toti godinama vodio slatku, slatku ljubav.

Ne zamerite mi za tračke patetike koji se provlače kroz redove, nije lako oprostiti se sa idolom svog detinjstva, pitajte to koga god želite ukoliko se već u to niste i sami uverili. Bez jednog hvala, tekst bi bio besmislen. Toti je za mene oduvek bio ideal. Savršeno nesavršen, slično Ibri, samo dva broja običnije i jednostavnije. Desetka na leđima i personalizovana traka na ruci kao isuviše jasan šlagvort za zbivanje na terenu. A onda se sve desi, nekako prosto i uobičajeno za njega, neki golovi, neke asistencije, dok mu kroz zube migolji – aj da završavamo, čekaju me da ručamo. Bez po muke, sa leptir-mašnom oko vrata transparentima sa njegovim likom na svakoj strani stadiona.

Transparenti će ostati i kada kapitenska traka promeni vlasnika, ko bi to i dovodio u pitanje, nebitniji od njega su se kitili tim perjem. Klasik tribine – No Totti No party krasiće stadion duže od navijača. Toti nam je proširio vidike, odveo nas do rafova sa naočarima kada je sunce najjače tuklo. Gledajući ga kako kao pravi vetropir leluja po terenu naučili smo da gledamo stvari i izvan šablona, naučili smo gde je linija otpora i kako sa njom „igrati lastiš“. Pokazao nam je da nije sve na ovom svetu smisleno i logično, da ne moraš uvek ponuditi sve što imaš ako mnogo znaš, a još više voliš.

Jer, objasnio je on to nebrojano puta, zalud se nadaju bogati stranci kada je siromašni zagrljaj roditelja udobniji od vodenog kreveta. Zato mu i pripisujemo titule, zato ga i nazivamo božanstvom. Poslednji legitimni član plebsa koji je pre birao sedeljke sa običnjacima negoli kavijarom umazane večere. To stoji zapisano debelim slovima, debljim nego nedelja u 15 časova. I više je vredno, Toti ne želi da bude pamćen po poslednjoj utakmici, ne nada se slavi na osnovu poslednjih sezona, kult ličnosti stvorio je davno, igrajući srcem za Vučicu i kada noge nisu mogle. Zato su mu prodavci po Rimu poklanjali stvari, jer je njegovo prisustvo u njihovoj radnji više značilo od svog novca koji će on ili neko drugi ostaviti.

Poslednji je u klasi, mesto i situacija teraju na analogiju sa arenama i jadnicima koji su se u njima borili za život. Frančesko je poslednji gladijator – i nisu svi bili rimski, ali borili su se istim oružjem kao i on, sirovom snagom i golim rukama (ili nogama eto ako želite već da bude izlizano) – okružen krvoločnim zverima koje čekaju da ga rastrgnu, a zatim ga dignu u vazduh kao simbol pobede. Pobede modernog fudbala nad nekim ne toliko starijim vremenima.

Ali, on ne može da izgubi, zveri su mu dužne. Iako će pasti i po logici stvari reći zbogom koloseumu, ostaće večno tu negde, iznad stadiona i iznad fudbala (ne shvatite pogrešno, niko nije veći od fudbala ali Toti spada u red onih koji mu nisu ostali dužni), kao čuvar onoga što smo zavoleli i nade da će ponovo doći vreme sličnih njemu.

Da li zbogom znači i kraj ili samo doviđenja pred odlazak na letovanje, nije ni važno. Romantičniji će želeti da Princ Rima vazda bude viđen samo u bordo dresu, oni koji su ga voleli jednako koliko i fudbal - tu uvrstite i mene - neće cepidlačiti, već će poželeti da gledaju majstora i dalje, bilo gde, u bilo kom izdanju, u bilo kom dresu, makar i samo na snimcima po internetu...

Najsnažniji utisak ostavljaju oni koji su ga najmanje voleli. I Lacijali i Bjankoneri odali su mu počast kakvu zaslužuje, pružili ruku poštovanja ne gledajući ga u oči, ali stiskajući dovoljno jako da mu bude jasno šta je učinio. Onda valjda shvatiš da ni u kom slučaju ne odlaziš kao gubitnik. Pobedio si ih sve, hiljade uvreda i uzvika protiv tebe sveli su se na aplauz i prazninu jer odlaziš. Koliko god da smo srećni kada naš najveći neprijatelj nestane, ode u nepovrat, toliko smo i tužni i prazni jer nema više onoga zbog kojeg je naše takmičenje sa njim i životom imalo smisla. Od sada uvrede nosi samo vetar, svesni su toga Totijevi rivali.

A on odlazi, svako osvrtanje preko ramena je novi osmeh, možda koja suza u oku ako je mekši od onoga kako se predstavljao. Nije sanjao ovakav oproštaj kada je prvi put ušao u igru protiv Breše, davne 1993. Nije sanjao, ali će ga dobiti. Građani Rima svesni su kako treba da isprate Cezarovog naslednika. Kada Princ zatvori vrata za sobom, znate kako to već obično ide, otvoriće se hiljade novih. Na nama je da izaberemo prava kroz koja ćemo dalje.

Dok čovek za miksetom odjavljuje veče, Toti je spakovao disko-kuglu pod mišku i lagano se uputio prema izlazu. Nije ni potrebno da se završi najboljom pesmom, repertoar koji smo čuli ubedio nas je da je bilo fantastično, sve i da poslednja numera bude od Sandre Afrike. Biće tu fanfare, ne bojte se, majstor je zaslužio toliko. Koliko god da nam je dao, dok ga gledamo kako odlazi i maše nasmejan, mi ostajemo promil tužniji, kao i oni koji ga nisu voleli.

Kada od nedelje budete tražili mesto za provod u Rimu, naletećete na isti odgovor koga god da pitate. „Nema više žurke, Toti je otišao.“

I nećete biti tužni, odneo je ono što mu je pripadalo. Odneo je ono što je bilo samo njegovo.

Autor teksta: Marko Jović

Grofovo zbogom – srpska nezahvalnost i ko je bolje prošao

U Srbiji nije lako, istog dana ste i na vrhu i na dnu, zavisi na koju stranu okrenete novine. Na prostoru kakav je ovaj naš, baš nikada nećete udovoljiti većini, a kamoli svima. Tako će i Miodrag Božović otići u suton želja navijača Crvene Zvezde, na isti način kao i oni koji su pre njega držali uzde kluba i sedeli u vrućoj stolici. Ispraćen koliko lepim rečima, toliko i svakojakim podrugljivim pričama i zahvaljivanjima Bogu što mu vide leđa, na sve što čuje verovatno se neće obazirati, jer verujte mi, i on je, kao i dobrana većina trenera koji su pre njega radili na Marakani, samo želeo da pobegne iz gungule srpskog fudbala.

Navijačko opredeljenje će vam krojiti stav, kvalitet koji je Grof doneo u Srbiju, i koji je zaista bio neosporan jedno vreme, nije isti onaj sa kojim odlazi iz nje. I ova medalja kao i sve druge ima dve strane, za prehladu možete da krivite promaju ili da se samo bolje obučete. Po istom principu će neko reći kako je Božović izgoreo u kotliću tuđih naredbi, neispunjenih obećanja i Terzićevih laži, dok će ga drugi lično osuditi za gubljenje nekolicine utakmica i nedostatak autoriteta nad onima koji su po činu iznad njega ali to ni na igrici ne bi trebalo da budu. Obe priče, iako krajnosti, dodiruju istinu na nekoliko mesta. 

Gledali ste prošlu sezonu – ili niste, ali vam bar mediji nisu dali mira pa ste morali da budete upućeni u dominaciju Crveno-belih – sve je išlo kao po loju za Božovića i njegove izabranike, na trenutke su i asocirali na ekipu koja onako slučajno, pravo niotkuda, možda i zaigra u Evropi, kao nagrada za lokalne uspehe i mamićevski odrađeno prvenstvo. Nije to ni daleko od realnosti, Zvezda sa Grujićem i Kataijem izgledala je i mirisala puno bolje od ove brlje koju nam sipaju u tanjir ove sezone.

Tu i dolazi na videlo Grofova greška. Ili nedostatak želje, nazovite to kojim god oćete imenom, epilog je isti, mogli ste da ga vidite i u utorak. Na mestu gde je bilo skoro sve kako treba – skoro sve, jer ipak ne pričamo o Realu i Bajernu – njegova uloga je bila da pristojnim strofama pridoda ubitačan refren, te da u Srbiji krene kakva moćna pesma, recimo ona što je nazivaju Himnom Lige šampiona. Suprotno logici, a opet tako Srpski (ili Crnogorski ili domaće, sve se prihvata), dovesti masu stranaca deluje mu kao fantastična ideja. Možda i nisam u pravu, možda oni nisu bili njegova želja, ali kumovao je Ruizima i Le Talecima, a zatim su i oni kumovali produbljivanju Zvezdine agonije. 

Nije ovo priča o patriotizmu - niti o ne daj Bože kakvom rasizmu! - ali činjenično stanje je da u ovakvoj Zvezdi (i ne samo Zvezdi, za sve srpske ekipe važi isto) ne treba gomilati strance, domaći igrači mogu da ponude jednako dobre partije kao i preplaćeni inostrani igrači. Osumnjičite pravilnik saveza koji dopušta da ih bude toliko ili pak čelne ljude u klubovima koji im širom otvaraju vrata nakon sjajnih snimaka na YouTube-u, optuženi će na kraju uvek biti onaj koji stoji pored klupe i mlatara rukama.

Božović je upao u tu zamku. Došavši u klub koji voli, znao je kakva je situacija u njemu, ali verovatno se, onako romantično kako samo mogu oni koji nešto iskreno vole, nadao da nije sve zapravo onako kako prenose mediji. A bilo je. Bilo je i prošle godine, i ove, biće i sledeće u to ne sumnjajte, džaba vam lepa fasada kada su cevi popucale, a ni struje nema.

Njegovi ljudski kvaliteti su barem nešto što se ne dovodi u pitanje. Onakav oproštaj sve jednog igrača ekipe od trenera govori tome u prilog. Neretko je bio i jedina svetla tačka u Zvezdinim utakmicama, dovitljivim izjavama i doskočicama činio je da makar konferencija za medije deluje fudbalski ako utakmica već nije. Ako mene pitate, i ono što je činio od ekipe prošle sezone i ono kako su igrali svakako da zaslužuje dubok naklon. Božović je odličan trener, ali na pogrešnom mestu. Možda čak i na pravom mestu, ali predugo. 

Shvatio je on to, i nije shvatio prekasno, znao je on to još nakon ispadanja od Ludogoreca, bio je svestan da je vreme da ode. Nije otišao u želji da ga ne zapamte po tome. Želeo je više, bio je ubeđen u novu titulu. A ko i ne bi? Ekipa je odskakala od čitave domaće plejade poluklubova, titula je bar u mislima bila na sigurnom. I onda, lako je krenuo sunovrat. Mogao je Grof da čupa i da se trudi ili pak samo da stoji i ne radi ništa, svi znamo kako je to kada on krene u Srbiji. Teško ga je zaustaviti, sve se zaboravlja, a vaša biografija od prve do poslednje stranice biva ispunjena samo najsvežije učinjenim, knjiga je previše tanka da bi stala stara slava. 

Ovde nismo naviknuti na zahvalnost. Preteška je to reč za narod, za čoveka, koji utehu traži u sportu, a ovaj ga tako drsko gazi ispod stola i dok sirotan spušta glavu, jede mu iz tanjira pritom se oblizujući. Što pre shvatiš da će te nipodaštavati i uzimati tvoje rezultate sa rezervom kad god odeš sa mesta uspeha, bilo na vrhuncu ili kada svi to od tebe traže, toliko kraće će tvoje mučenje trajati.

Tako i Miodrag Božović odlazi pokunjen, podvijenog repa i kao i svi prethodnici, ukrcao se na isti voz. Njegov rukopis ubrzo će izbrisati Đurovski ili neki naredni trener, to više nije ni važno. I ko god da se sledeći nađe u lavirintu koji ima samo ulazna vrata, dok se izlaz probija glavom, dobrano će se mučiti sa onima iznad sebe. Grof je barem držao kakvu-takvu distancu. Sada je otišao, Terzić i Zvezda su ostali u amanet ljubiteljima fudbala u Srbiji. Sigurno da mu je žao što se ovako završilo, ali makar je bolje prošao...

Autor: Marko Jović

Zlatanov način – najbolji fudbalski neprijatelj i najbolji prijatelj skrajnutog čoveka

Svet traži antiheroje. On živi od njih, zbog njih i uprkos njima, ni Betmen i društvance ne bi napravili toliki hajp da su se borili protiv ukrštenih reči. Vikali smo ljutito na svaki pomen imena Džokera i Leksa Lutora, mrzeli Doktora Oktopusa i Šredera, ma i Peru Kojota smo gledali s nipodaštavanjem. Ali, kada ostanemo sami ispred televizora, sakriveni od pogleda svih moralista i vaspitača ovoga sveta, potajno smo želeli i da vidimo kako je to kada superjunaci izgube makar jednu bitku, kako je to kad u samo jednoj epizodi padnu na kolena pred ove i ovakve. 

Pitate se sada kakve veze imaju fiktivni likovi sa sportskom, skoro isključivo fudbalskom kolumnom? Ma imaju, jedan vagabundo je davno pobegao iz njihove trupe i nastavio svoj antiherojski put po travnatim terenima realnog sveta, i na tom putu nema - i verujte, neće ni biti - ničeg lošeg i zlobnog. Situacije i pojave oslikane tim pridevima je ostavio u Rozengardu, u svoj kofer je spakovao samo (ne)herojsko odelo. 

Zlatan Ibrahimović nije jedan od nas. On je onaj koji spava s druge strane jastuka, krade tvoje snove i ostvaruje ih bez po muke; onaj zloća iz crtanog – da, o tome sam pričao – kojeg niko ne voli (ili malo ko voli, kako vam volja), a oduševljava vas svojom genijalnošću. Takvi ljudi se ne povređuju, oni odlučuju koliko će ih ukrašavati koja rana. Na tom mestu se spajaju fikcija i realnost, to je mesto Zlatanovog susreta sa nama. I pružićemo mu ruku, onu za spas, ili makar za utehu i podršku, dopustićemo mu da na kratko bude i u našoj ekipi, ipak stoji na čelu kolone ljudi koji su to zaslužili.

Opet rizikujem da me pogrešno razumete, ja sam od onih koji obožavaju Ibru. Ibra je genijalac, lopta u njegovim nogama je prvi čin spektakla, blještava fantazmagorija, granica mogućeg i nešto manje mogućeg... Njegova popularnost je razlog njegove nepopularnosti. Doduše, ni njegov stav nije stav nalickanog štreberčića u kog će se svaka potencijalna tašta zaljubiti na prvi pogled. Ko će mu i zameriti, detinjstvo u najskrnavijem kvartu Malmea mora vas učiniti jačim, da bi opstao moraš naći svoj način. Njegov nam je svima jasan, prepotencija prelivena egoizmom i posuta nadmenošću, kao torta koja izgleda prosečno ali prokleto lepo pleše kroz zube. 

Po istom šablonu i Zlatan radi sve što radi. Popularna „samurajka“ na vrh glave i prvo mesto na takmičenju u dimenzijama nosa možda ne čine da paket izgleda najlepše moguće, ali samo odvežite mašnu s vrha i pred vama je divna muzička kutija koja svira sve žanrove - i tihi sentiš za dame i death metal za one kojima ne manjka testosterona. Gledajući njega, pomislimo da je tako lako djuskati najteže korake.

Ali, kao što već rekoh, izborom da pobegne iz sveta zamišljenog i nacrtanog, i spusti se među nas, morao je da prihvati i boljke kojima java voli da se pohvali. Poslednja u nizu onih sa kojima Zlatan mora da se nosi jeste i ta, ne samo u fudbalu, najneprijatnija i najzloćudija povreda prednjih ukrštenih ligamenata kolena. Šveđanin će tvrditi da je on veći od nje, da mu ona ne može ništa, ali ona je u ovom trenutku njegov kriptonit, protiv toga se ne može sve i da imaš nadljudsku snagu.

Neću zamarati činjenicama i brojkama, kome je do toga, sve mu je udaljeno svega dva klika i ne više od pet minuta surfovanja po svemoćnom Guglu, a i većini je dobro poznato stanje na lageru. I hiljadu puta do sada smo čuli da je Ibra kao vino, da je svakim danom sve bolji, i kada se pojavi informacija da je povređen, većina onih koji će reći kako vole fudbal istu dočeka sa empatijskim uzdahom, ali uz osmeh na kraju usana. To je ono što ga je pratilo tokom cele karijere, to je krst koji je sam izabrao da nosi. To je krst koji mu najbolje stoji. Sve uvrede, svi kiseli osmesi koji su mu upućeni, odbijanja i omalovažavanja, sve to najlepše ukrašava njegov portret. I da mu je četkica u ruci (a jeste, umetnici kao on ne dopuštaju da drugi rade njihove portrete), ne bi promenio ni jednu jedinu liniju na slici, jer je on upravo to – jedna slika puna mana i grešaka, ali bolja od svih drugih baš jer je posebna.

Veličina nije samo u onome na terenu, ona se gradi i van posla. Dok ćemo se svi složiti kako je Bufon idol malog čoveka (kao što jednom reče jedan kolega), moramo biti ni pedalj manje složni da je Zlatan idol onog još manjeg, skrajnutog, onog na koga više niko ni ne obraća pažnju. Ime je gradio kroz trnje, na kradenim biciklovima uz prazan frižider. Gradio ga je kako bi pobegao od čemera, bede, jada i sličnih tužnih naziva za ono u čemu je živeo, gradio ga je da bi oni koji su kroz istu patnju prolazili s njim jednog dana bili srećniji, ili makar ponosniji. Čoveku koji vuče korene sa ovih prostora ponos neretko stoji i pet stepenika iznad sreće. Takvi ljudi kada dođu do moći uzmu sve što im ona pruža, uživaju u svakom trenutku, kao da to rade sa prstom uperenim pravo u čelo prošlosti. 

Zato ni ne čude luksuzne vile i najskuplja kola. Ma da ih ima milijardu, nije mu zameriti, zaslužio ih je isključivo pomoću dve noge, uz jugoslovensku drskost i šarm, i stav najzadrtijeg predstavnika ovih krajeva. On vas ponizi i pomazi, ko mu to uzme za zlo mora da bude bitno lošiji čovek od proseka. Ostvario je priču sa filma, oduvek smo čeznuli za takvima, makar i ne igrali sami ni najsporedniju ulogu.

Dokazaće on svoje ljudske dimenzije nebrojano puta, samo poslednja puzla koja upotpunjuje sliku jeste odbijanje novog višemilionskog ugovora od Junajteda, jer je svestan da ne može više da pomogne. Ali neće on otići sa najveće scene, makar trošio noge i po MLS-u, opet će puniti novinske stupce. Odlazak preko bare je najbolji način da fudbalski globtroter završi svoju misiju. Ujedno je i najbolji čovek za ono što Ameri traže. Želeli su spektakl – o, dobiće spektakl.

Izjaviće glupost, uvrediće na najgori mogući način, bez razmišljanja i naknadnog kajanja, ali i bez loše namere, to je temperament koji ni ne vredi obuzdavati. Zato će Zlatan u očima fudbalskog sveta zauvek biti zloća koji kontrira svim idealima, neprijatelj svega što je na fudbalskom terenu dobroćudno. Isti taj svet će uvek biti zaslepljen njegovim nepromišljenim izjavama, do te mere da će mu pred očima izmicati ono najbolje što ovaj čovek zapravo ima da ponudi. A dao nam je štošta - pete i kung-fu potezi, golovi sa deset, dvadeset ili četrdeset metara za one romantičnije ili pak crveni kartoni, unošenje u lica i autoritet veći od sudijskog za one koji vole da namirišu krv, stoje tu u neopipljivim vitrinama kao dokaz da je mislio i na nas, male ljude koji prostodušno vole fudbal.

I opet ga neće voleti. Nabrajaj koliko hoćeš – reći će neki – za mene je on i dalje kao oni s početka teksta, i dalje je onaj i onakav. Jasno je što će to i ostati, problem najmanjeg čoveka je u tome što ga najčešće kroz svet vodi zavist, sa tim smo bar upoznati kroz svakodnevne prilike. Uvek će se naći neka nova mrlja, neka nova izjava ili pokret na terenu koji će mu biti zameren. No njega to, ne brinite, neće dotaći. On je učinio ono što je zacrtao, ostavio je trag miljama dublji od onog koji je prvobitno planirao. I pre leta kada je ostvaren najskuplji transfer, čak i u isti klub u koji je došao i Ibrahimović, njegov je bio veći, mediji su željnije iščekivali Šveđaninovu objavu gde će nastaviti karijeru. 

Krv, suze, znoj i povrede za njega su sada drugačijeg ukusa, i dalje gorke, ali ni upola kao pre dvadesetak godina. Uradio je ono što je želeo, uradio je ono što svako od nas želi – uspeće, i te kako će uspeti, da ostane zapamćen. Zato, kad god možete, nazovite ga zloćom. Uvek će mu biti drago.

Autor:Marko Jović

Srpska pohvala ludosti – kako su nam oteli fudbal

Nekada imaš toliko toga da kažeš, a ipak prećutiš, a nekada, makar nemao ni jednu pametnu reč za izgovoriti dereš se u sav glas testirajući dokle on može da dosegne. Srpski klupski fudbal se uporno trudi da zadovolji drugonavedeni stav, kao kakav pripiti debeljko koji na slavi galami unedogled tvrdeći da je u pravu, dok mu se drugi podrugljivo smeju. I nastaviće taj neotesanko da viče, sve dok mu i poslednji slušalac ne ustane od stola. U utorak smo prisustvovali sličnom trabunjanju. Naša dva glasnogovornika nadmetala su se u prosipanju iz šupljeg u prazno. Gledajte to kako god hoćete, meni Derbi izgleda kao pobeda manje loše ekipe. Možda nismo na zapadu, ali i ovde je sve po starom. 

Nije to ono najgore što nas je zadesilo, pobedio Partizan ili Zvezda, sasvim je svejedno. Najrealnija šara na slici je ujedno i najtužnija, a nju smo videli i pre nego što je lopta počela da se kotrlja – poluprazan stadion, odsustvo ljubitelja fudbala, igranje fudbala koje tako gubi smisao. 

Ali, tamo dole, na terenu Marakane, tamo dole je slika onoga što naš fudbal jeste. I ne mešajte ovo sa reprezentacijom, njih ćemo da pustimo na miru, nek nastave da nam zamagljuju sliku o domaćem fudbalu kad su već krenuli. Zvezda i Partizan su lavovi na našoj kapiji, oni daju najbolji uvod u razgledanje našeg domaćinstva. Oni koji su došli da nas posete u utorak, i videli naše najbolje predstavnike kako viču, a ne govore ništa, budite sigurni neće se vraćati. Jednostavno, bilo je to kao fudbal bez fudbala. Nadmetanje se na sličan način odigrava i kada ne igraju jedni protiv drugih, već i protiv svakojakih Surdulica i Lučana. Slabije ekipe od naših Večitih ostavljaju im prostora za manevar, za mazanje očiju, svojim degutantnim taktikama i postavkama koje za parolu uzimaju onu poznatu sa majkom i linijom na sredini terena dopuštaju crveno i crno-belima da se „razmašu“ i izgledaju bolje nego što je to zapravo slučaj. Da li je na takvim utakmicama posredi sada već popularni koferčić u poluvremenu, ili ipak ne postoji teorija zavere već su samo naša dva najveća kluba kvalitetnija od društvanceta iz Superlige (eto neka im bude, makar za promil, nek se hvale ako ih nije sramota) nećemo saznati, ali ostajemo osuđeni da se mirimo sa takvim odnosom snaga i raspletima situacija.

Dok gledamo takve kvazifudbalske predstave, samo od sebe se nameće pitanje - da li je vredno da nastavimo da idemo na stadione? Kao iz topa, uvek ću odgovoriti potvrdno. Kakvo god da je, naše je, bolje nemamo, a i pune tribinine (ili bar punije od skoro potpuno praznih) možda trgnu skakutavce na travi pa se – ah, opet preterano romantično, sada već i tužno – možda nešto i popravi. Koliko god da smo tužni, koliko god da smo uvređeni onim što smo gledali, navijali za jedne ili druge, nastavićemo da se nadamo da će napokon ponovo doći derbi vredan pažnje, neki koji će se jednog dana spomenuti sa setom uz uzdah i osmeh na licu.

A Derbi kao derbi, nije doneo ništa novo, to svi znamo. Prvenstvo je dobilo na zanimljivosti pobedom Partizana, što zaista jeste dobra stvar ako situaciju posmatrate iz fudbalskog ugla. Ko će osvojiti titulu i ko joj je u ovom trenutku bliži su dva veoma pipava pitanja, tereni na koje ne bi stali ni oni najmerodavniji za komentarisanje. 

Partizan je u utorak pokazao više. Ne bitno više, nemojte se plašiti da je neko tamo dole igrao fudbal kakav ste gledali verovatno sinoć ili preksinoć u evropskim takmičenjima. Ali, Crno-beli su bili bolji, delovali su kao da imaju makar okviran plan rada, kao da nije svako njihovo dodavanje baš potpuna slučajnost. To se i videlo u nekoliko navrata kada su kroz svega nekoliko dodavanja izbušili katastrofalnu odbranu Crvene zvezde i izlazili sami na Manojlovića. Postavka Marka Nikolića delovala je kud i kamo smisleno, uz naravno nedostatke koji su obavezni u domaćem fudbalu, ali opet, onakva Zvezda ne bi mogla da kazni ni zonskoligaša. Partizanova pojačanja su odnela tri boda u Humsku, ko navija za Partizan reći će da su napokon prelazni rokovi odrađeni kako treba. Slažem se sa tim, Leonardo, Everton i Tavamba jesu igrači koji u ligi kakva je naša mogu da naprave razliku, pogotovo prvopomenuti koji je skoro sam izvojevao ovu pobedu.

Sa druge strane, domaćini ovog derbija delovali su pogubljeno, Grof je više ličio na podanika nego na čoveka sa tom laskavom titulom. Zvezda je očigledno odlučila da za spremanje taktike upotrebi papire koje su Lučanci zaboravili pre dve nedelje u svlačionici. Popularna „hitni lopticu u šumicu“ taktika nije ni imala izgleda da urodi plodom. Uz šest stranaca u ekipi, koji skoro svi do jednog (izuzev Kange na trenutke, ne trenutke kada želi da se obračuna sa svima, od ekonoma pa do lika koji naplaćuje parking, već kada pokuša da doda na pravi način ali očigledno pogrešnom igraču, jer svaki je bio pogrešan) greše i to ne prihvataju, već se šepure terenom kao da govore – ja sam veći od ovoga, kataklizma je bila neminovna. Niskobudžetna odbrana sa Lukovićem kao nosiocem je poremetila i nekada prihvatljivog Frimponga, pa je rezultat na kraju krajeva posve logičan. Kada se pridodaju i greške Manojlovića...

Nije samo Zvezda bila loša, ne napadajte me odmah, i Partizan je bio svega dva koraka ispred provalije u koju su se strovalile Grofove „ideje“, bolji za eto onoliko koliko Tavamba nije pao (ma ni osetio nije) kada je Luković bespomoćno naskočio na njega i za svega jedan Leonardov trk preko, pa ispod i na kraju okolo Le Taleka, jer je to bilo moguće kada vas on čuva. Do titule neće doći bolji, nego snalažljiviji, i to nam je poznata priča, makar smo u tome iskusni. Porediti ekipe dalje i prognozirati ishode bilo bi kao kada pokušavate da popijete sok sa dna tetrapaka, neizvodljivo i besmisleno. 

Naši Večiti imaju i sve manje mladih iz svojih pogona. O Derbiju sanjaju domaći klinci, a igraju ih stranci koji su tu samo zbog novca (bar ga ne dobijaju ako ništa drugo). Terzići, Vučelići, Vazure i ostali rade ono što im odgovara, ma koliko fudbal i gledaoci, a pre svega klubovi ispaštali. Ne liči da će doći do promena, nastavićemo da tapkamo u mestu, a to nikako ne valja. 

I nije Luković ušao u godine, domaći fudbal je u godinama, dotrajao i sa penzijom koja kasni. Radovanje pobedi bilo bi srpska pohvala ludosti, skakanje samom sebi u stomak jer se raduješ besmislu fudbala. A obesmislili smo ga lako, u svega nekoliko koraka. Milijaševo igranje za povraćaj duga možda jeste otelotvorenje navijačkog ideala, ali i prst u oko veličini kluba i istim tim navijačima. I možda je Partizan pobedio, i sigurno da je bio bolji rival, ali ovde svi gubimo. Kod nas će svako pronaći svog osumnjičenog za poraz i svog pobednika na kraju dana. Do kraja prvenstva ćemo gledati trku u dvoje, ali postoji bojazan da će titulu odneti neko treći, neko ko nije u kopačkama. Ako se to desi, onda je ime na peharu najmanje bitno. Nas je briga za šampiona, samo nam vratite ono što je oteto. Vratite nam fudbal, biće nam svima bolje.

Autor: Marko Jović

Muslinova Srbija – hajde da na trenutak pričamo o reprezentaciji

Na to niko ne obraća pažnju, nije nam bilo dopušteno da uživamo u tome. Jednostavno, nije vreme za priču o fudbalu u Srbiji. I dok smo se klackali na igralištu očekivanja i izvesnosti čeznući za boljim sutra, tamo negde istočno, gde je fudbal rekao puno a ipak ostao nedorečen, pobedili smo Gruziju. Kao kakva slučajnost, svega nekoliko dana pre nego što nam je u nedelju uveče obelodanjeno da smo korak bliže Evropi, mi smo se primakli tri dobra koraka ka Rusiji. I ne mešajmo politiku i fudbal, možda vreme nameće teme, ali mesto jasno stavlja do znanja da ćemo ovde samo o fudbalu – Svetsko prvenstvo izgleda kao realna destinacija!

Napokon smo na dobrom putu. Nakon godina u kojima smo skretali desno kod Albukerkija i onda kukali kako su razlozi pogrešnog izbora skretanja loša saobraćajna signalizacija i nedostaci koje poseduje naš motor, ovoga puta smo sa istim motorom odlučili da zanemarimo spoljašnje faktore i samo poslušamo GPS. Možda nije novi, možda ne deluje da nas svako skretanje na koje nas navodi izvodi na pravi put, ali odrađuje posao. Selektor Slavoljub Muslin je naša nova spravica za navođenje, i vrši svoju ulogu i više nego dobro.

Utakmica u Gruziji je oličenje onoga što smo želeli da postanemo, dugmići odela koje je fudbal skrojio za pobednike. Bili smo loši. Pobedili smo. Slobodno možete ovo loši menjati bilo kojim pogrdnim pridevom, pogotovo ako komentarišete prvo poluvreme, ali to i jeste ono zbog čega imamo najveće šanse za prolaz. Ta moć da se izdigneš iz ispod prosečnosti, da isplivaš iz blata koje ti je već skoro prekrilo nos i preživiš je ono zbog čega smo dobri. Postantićevska reprezentacija možda to nije mogla, postantićevska reprezentacija to sigurno nije htela. Do sada. Sada se pojavio onaj koji očigledno ume da probudi ono dobro u srpskom temperamentu i da iz njega izvuče inat, želju i htenje i postavi ih iznad godinama udobno smeštenih nadmenosti i egoizma. Kada smo u prvom poluvremenu igrali bez duše i bili nadomak ubedljivijeg zaostatka za Gruzinima, sve je ličilo na reprizu neke nasumično izabrane epizode iz 2015 ili bilo koje od godina koje su obuhvatale prethodna tri kvalifikaciona ciklusa, a onda je usledio nastavak koji možda nije bio bajni poklon za fudbalsko oko, ali je doneo ono što isto to oko jedino ceni, pobedu. 

Bezmalo puta smo čuli sada već izlizanu priču o poimenično sjajnoj, individualno prejakoj reprezentaciji Srbije i igračima koji igraju fascinantne role u svojim klubovima, a kada dođu na pašnjake i poljane koje domovina nudi, izgube se i kao da zaborave da pikaju loptu na dva sata. Stvari se menjaju, napokon pobeđujemo individualnim kvalitetima. Napokon centaršut Kolarova ne realizuje samo Jaja Ture; lažnjak, a zatim i dug korak Nemanje Matića ne olakšava posao samo Azaru; Tadićeva magija ne ostaje samo nagrada za platiše skupih ulaznica na Sent Merisu... I kada si nedorastao zadatku, a pobediš potezom, trenutkom (ili trenucima) genijalnosti jednog od pojedinaca iz ekipe, te pobede su najslađe. One vrate osmeh na lice, vrate onu nadu koju smo kao nacija počeli da gubimo. Može da zvuči trulo, ali naš novi selektor nam je obezbedio da takve pobede prigrabimo.

Njegove odluke umeju da zasmetaju, ali to nije čudno, izgubili bismo identitet kada bi nam kao naciji odgovaralo sve što selektor čini. U Srbiji je svako selektor za sebe i svako ima svoju jedanaestorku koja bi do sada već obezbedila učešće na Mundijalu. Tako i treba da ostane, to je jedna od draži koje Srpstvo nudi. Muslin pak varira sa izborima. Dok je vrlo malom broju gore pomenutih jasno zašto u crvenom dresu ne gledamo i Sergeja Milinković-Savića ili Ljajića, a na okupljanjima je redovan Jagoš Vuković (bez bilo kakve ideje da osporim njegove kvalitete), naš selektor ima viziju u koju se oni (ne)uklapaju i ma koliko ona većini bila čudna, sva je prilika da je ispravna. Sve dok motor okreće u dobrom pravcu, nema potrebe za kukanjem. Reprezentacija je postavljena u sistem koji joj odgovara, sistem koji donosi rezultate. Možda smo zakinuli malo na lepoti fudbala, ali u Srbiji je još malo kome stalo do lepote, važno je samo napokon pobeđivati u kontinuitetu.

Lepota fali onom ko je nepopravljivi fudbalski romantik (kao ja recimo), ali i za to ima leka. Da oni slični meni ne bi odustali od gledanja i na kraju se samo obradovali zbog rezultata, zadužen je Dušan Tadić. I zaista ga je prelepo gledati kako svu svoju magiju donosi iz Engleske u orlovsko gnezdo. Dok smo godinama unazad bili balkanski Italijani, najlepše obučeni van terena i kao po pravilu uglađeni i našminkani, naš najbolji igrač se vidno revoltiran na trenere i sisteme, na rezultate i poraze bez duha, uklapao u Paćoti priču reprezentacije. No, otkad je za kormilom Muslin stvari su se i u njegovom slučaju, kao i u mnogim drugim, bitno promenile. Srpska desetka je dobila potpunu slobodu i našao je načina kako da se za to i oduži. Četiri gola i sedam asistencija su samo statistika, njegov doprinos ekipi ne meri se u brojkama. Svaka njegova lopta ispod lakta, proigravanje petom ili nerezonski šut jer je uočio golmana kako zamišljeno stoji van gola, znači ekipi i podiže njen moral. Kao da daje krila, probudi kako u igračima, tako i u navijačima neki osećaj da je ipak sve moguće i da opet možemo da se pojavimo na fudbalskoj mapi umesto iksa koji nas je menjao dobrih sedam godina.

Nedostaci su i dalje prisutni. Iako  napad deluje sasvim korektno (naravno nakon buđenja iz stanja šoka u prvom poluvremenu), odbrana i dalje ima imena ali nema kompas i uže koje ih vezuje da budu zajedno. Kroz prizmu prvog poluvremena u Tbilisiju primete se sve falinke ekipe – tromost defanzivne linije i nepresušna nonšalancija koja nas predugo krasi. I dalje se vidi ta crta Kolarova kojom on (slučajno ili namerno) kao da napominje da je ipak stigao iz Sitija i da to treba da se ceni. I cenimo, ali više cenimo pobede, a taj stav nam ih nije donosio. U tom stavu se krije ono što mi zapravo jesmo, i to neće nestati iz nas, hteli mi to da prihvatimo ili ne. Naša snaga je ta da zapravo posedujemo mogućnost da pobegnemo sami od sebe makar na devedeset minuta i uzmemo sa terena ono što nam je potrebno. U kojem god obliku, samo da ga uzmemo.

Dobra stvar je da bežimo od prosečnosti, ukoliko ovako nastavimo uskoro ćemo moći da pronađemo utehu za svakodnevne brige u loptanju. Ništa i dalje nije rešeno, ozbiljniji deo je i dalje pred nama, ali koraci kojima se približavamo cilju nisu više onako sitni i stidljivi. Ostaje nam da do kraja kvalifikacija prebrodimo probleme, sve manje u glavama - i dalje sasvim solidne u odbrani i bićemo, sasvim sam siguran, među putnicima za Rusiju. A ni ona ne deluje više tako daleko, dok Tadić petama topi kilometre, Matić i drugri iste pretrčavaju te smo sve bliže i bliže. Narod želi Mundijal, narod želi hladno rusko leto. Odvedite nas tamo, nikad nismo više želeli da se smrznemo.