Drž'te gaće, evo Mbapea! Najbolji si igrač Evrope, ali čoveče...

Kilijan Mbape ima samo jedan problem - igra u ligi koja nikome nije zanimljiva,a kad istrči pred najblještavija svetla reflektora svaki put nam pokaže da je majstor fudbala.

Sećam se te 2017. kao da je bila jedan vek ranije, kroz ružičaste naočare koje na tadašnje vreme spuštaju nekakvo božansko blještavilo. Iako nije bilo previše davno, bilo je previše davno, jer sve što se između tada i danas desilo ne bi moglo da stane u 10 sezona najbolje (ili najgore?) latino sapunice.

Sećam je se po mnogo čemu lepog, da vas ne davim ličnim stvarima, sama pomisao na fudbal u toj godini budi neke žmarce koji su mi juče probuđeni posle skoro dve godine apatije:

Pun stadion, ej!

I dok gledam kroz TV misleći kako Portugal ne koristi ni pola potencijala kojim raspolaže, a Mađari, o kako Mađari nemaju sreće što su u grupi u kojoj su, nesvesno zanemarujem šutiranje lopte i fokusiram se na tribine tražeći najluđe obučenog lika u masi navijača. Ili neku novu Larisu Rikelme... To je fudbal koji volim, ali da ne skrećem s teme. Pored toga što su stadioni imali ljude na stolicama i ispred stolica u 2017, ta godina nam je označila novu fudbalsku eru. Ma ni taktički, ni novim pravilima. Ni tehnologijom, ni Bog zna kakvim odlukama vodećih ljudi u najudobnijim foteljama FIFA i UEFA.

Ne, ta godina je donela Kilijana Mbapea, najpotcenjenijeg igrača današnjice. 

Dok sam sinoć gledao duel između Francuza i Nemaca, glavni utisak mi je bio - očekivano! Kasnije sam razgovarao sa kolegom Milutinom, čovekom čiji je glavni utisak bila upravo francuska desetka, a koji mi je postavio pitanje: "Je l’ bi pisao o Mbapeu?".

Kakav nezahvalan zadatak. Ali, nisam ni razmišljao, iz topa sam rekao - DA. Pisati o takvom tipu je privilegija, koliko god da je teško, i koliko god gneva ili potvrde drugih možeš da izazoveš.

Hajde da pričamo o Mbapeu. Najbolji igrač Francuske u ovom veku - oprostiće mi N'Golo Kante - naterao je fudbal da se promeni ne znajući da to zapravo radi. Pomerio je granice i primorao trenere i rivale da misle van šablona, izađu iz kalupa i počnu da budu brži i luđi nego što su verovali da ikada mogu biti. Sve što radi je surovo teško, a opet će svako u kafani, dok gleda u TV bez zvuka, biti najglasniji u tvrdnji kako fudbal izgleda lako kad ga igraju majstori, sa sve kažiprstom uperenim ka napadaču PSŽ-a dok vodi loptu kroz dvojicu, trojicu, petoricu...

Još jedna potvrda da je, pored toga što je najbolji u svojoj reprezentaciji, malo najbolji i u Evropi i na celom takmičenju, došla je tokom jučerašnje utakmice sa Nemačkom. Lagani trk, izvlačenje na levi bok, Mbape je primio loptu, a Ginter i Humels sami. Bocnuo je preko noge prvog, gurnuo s desne strane drugog, nije stigao ni da pogleda kako je udobno protivničkim štoperima dok uživaju na gluteusima, imao je neka posla...

Ne jednom, ne tri puta, ma da vam ne nabrajam koliko, dovoljno da Milutinov glavni utisak bude tačniji od mog - KAKAV JE IGRAČ OVAJ MOMAK!

Odmah nakon prvog, sledi i drugi utisak, ovaj put ne toliko dobar, koliko ispodprosečan. Kakva je šteta što ga ne gledamo često i kako ne volim francusku ligu, kombinacija koja dovodi u pitanje njegov kvalitet kod prosečnih gledalaca ovog sporta i govori u prilog iluziji da je Kristijano Ronaldo i dalje drugi najbolji fudbaler današnjice.

Nije to bilo 2017, ali tek koju godinu kasnije Mbape je "prestigao" Portugalca, makar u mojim očima. Nejmar je bio toliko daleko da si tek mogao da ga uočiš u daljini zbog blještavih minđuša koje nosi, a ostali - ko će o njima i misliti. Onaj trk na SP protiv Argentine, a zatim i dizanje "boginje" koje će ga cementirati u istoriji... Bilo je jasno da nam je pred očima nešto veliko, generacijski talenat koji je sve što je novi Ronaldo nekada bio, i koji podseća na sve ono što je stari (brazilski) Ronaldo nekada radio. Budi pametan pa reci u čemu je dobar, ili budi glup pa pogreši u čemu je loš.

Prava je šteta što smo u prilici da svedočimo ovim rečima tek ponekad, tek pokoja sreda u Ligi šampiona, tek poneki slučajni vikend kada PSŽ igra sa Lionom, Lilom, Monakom. I to je to. Sve dok ponovo ne dođe neko veliko takmičenje, pa reflektori osvetle samo jednog lika na pozornici, sa brojem 10 na leđima i petlom na majici, dok ostali učesnici u bekstejdžu grizu usne, nokte i čupaju kosu.

Načinom na koji napada prostor, eksploatiše svaku rupu u protivničkoj odbrani dobrim osećajem za igru,brzinom i tajmingom, pozicionirao je sebe nadomak Leu Mesiju u svetskoj hijerarhiji, ali ponovo uspeo da dogura do toga da bude nedovoljno cenjen. Voditi loptu tako precizno i sa takvom kontrolom pri brzini u kojoj on to radi je poezija, a juče smo mogli to da vidimo makar dvocifren broj puta. Pored toga, Mbape je upotrebljiv i u međuprostoru, podigao je svoju link-ap igru na vrhunski nivo i protivnicima stoga ne ostaje ništa više nego da čvrsto "drže gaće" i nadaju se da mu tog dana neće biti dan.

Eh, stvarno je šteta što ga ne gledamo češće, što ne možemo (ili ne želimo, zbog toga što ipak igra u Francuskoj)frekventnije da gledamo kako se zaleti, pa povede loptu cevanicom, zaustavi petom, promeni pravac, pa promeni pravac, i onda, nekako u brzini lopta dođe iza leđa golmana, a Mbape i dalje trči...

I ne brinite, neće mnogo vremena proći do momenta kada će Mbape postati najbolji igrač na svetu, i kada će svi govoriti kako je bio i jeste dobar, ali uvek će nam ostati žal za time što ga nismo gledali koliko je trebalo.

Ali neka, bar nam se, ovako, češće od nekih nebeskih tela, kao prava zvezda kakva jeste, pojavi blještav dovoljno često da ga ne zanemarimo. 

Zato volim velika takmičenja, teško je sakriti bilo šta, bilo to dobro ili loše, kada ceo svet gleda. Francuz se ne trudi da pobegne od pažnje, već pokušava da je prigrli i ljubomorno zadrži samo za sebe, kao dečak koji je igračku nedeljama gledao u izlogu, a onda napokon uspeo da uđe u prodavnicu i ubedi majku da mu je obezbedi. Tu igračku zaslužene popularnosti.

I ako od avgusta ponovo krene po starom, i budemo kivni što hitronog napadača možemo da gledamo tek katkad, dok u ljutnji mrštimo facu i nadamo se da će uskoro otići u neku "interesantniju" ligu,u neki nama draži klub, trenutno znamo da pred sobom imamo bar još mesec dana uživanja. Mesec dana u kojima će Mbape nekako uvek dobiti loptu, a pet protivničkih defanzivaca ostati sami.

Ne bih im bio u koži...

Autor teksta: Marko Jović

Tekst možete pročitati i na Mondo portalu u Mondovoj kolumni.

Englezi, vratite više taj fudbal "kući" i ostavite nas na miru!

Engleska igra u našoj nesuđenoj grupi - sa Hrvatskom, Škotskom i Češkom  i važi za prvog favorita EURO2020. Mi se detaljno bavimo njihovom analizom i objašnjavamo globalni "hajp" oko njih koji polako već postaje nesnosan.

Previše puta ispričana priča rizikuje da uguši onoga ko je sluša.Bilo da je u pitanju sport ili politika,bajke ili glupe šale, niko ne voli da razglaba nebrojeno puta o jednom te istom.Kada god se spusti zavesa na klupski fudbal, i najbolji fudbaleri pohrle u reprezentativne odore,gramofon zavrti staru (ne tako prašnjavu, budući da je dosta često u upotrebi) ploču sa pesmom "It’s coming home", i to fakat ume da bude naporno.

Ali, zašto ove godine te note nekako imaju smisla? Da li mi se muzički ukus promenio ili su Englezi zapravo u pravu?Narativ o engleskoj fudbalskoj reprezentaciji je onaj vic koji ste prvi put čuli u vrtiću i sada biste da iskočite kroz prozor kada god ga neko pomene, ali vas istovremeno i nostalgično podseti na momenat kada ste imali jednocifren broj godina, pa vam je neobično drago što ga se neko ipak dosetio. Lično, mrzim ga i volim u isto vreme, svega mi je dosta i želim da ga čujem još jednom. Pa, dajte da čujemo, šta biste to da vratite kući...

Svi znamo fabulu - Englezi su na fudbalskoj sceni pas koji juri svoj rep, zasigurno ubeđeni da su fudbal i internacionalni trofeji nedvosmisleno njihovi, ali nikako da to i dokažu time što će rep zagristi, a srebrninu poljubiti.

Evropsko prvenstvo koje je pred nama je još jednom, po pravilu, probudilo ostrvske fanatike i kroz priču nateralo fudbalsku javnost da Engleze svrsta u najuži krug favorita.

Samo, ovaj put, to nije samo pusta priča.

KAŽEŠ ENGLESKA, A MISLIŠ PEP I TUHEL

Tek završena sezona obojena je u englesko plavo, nešto poput onog vizantijskog samo sa širim opsegom nijansi koje podrazumeva. Mančester siti i Čelsi su ekipe koje su nam, četkicama Pepa Gvardiole i Tomasa Tuhela, "poplaveli" fudbal u godini u godini iza nas.

Katalonac je fudbal u Engleskoj okrenuo naopačke, više niko i ne priča o ostrvskom načinuigre koji je dobio svoje slovo u rečnicima, dok je Nemac za vrlo kratko vreme doneo jošneke novitete i "podigao" je mlade engleske talente u Čelsiju, tako da Garetu Sautgejtu preostaje da pokupi najbolje od toga i napravi tim koji je spreman da "vrati fudbal kući".

Dva vrhunska stratega igrala su se ove igre na najatraktivniji mogući način, a sve to sa engleskim timovima, i nekoliko mladih, i ne tako mladih, Engleza kao prvim violinama obe ekipe što je za mnoge iznenađenje. Kajl Voker, Džon Stouns i Fil Foden sa jedne strane, Ris Džejms, Ben Čilvel i Mejson Maunt sa druge etablirali su se u poslednjih 300 i kusur dana pokazavši da je budućnost engleske reprezentacije veoma svetla.Što je još važnije, čini se da je budućnost - sada!

Pored igrača iz zvanično najboljih klubova Evrope, finalista Lige šampiona, spisak od 26 ljudi koji će pokušati da vrate fudbal tamo gde se rodio krcat je igračima u dobroj formi i velikim imenima, pa je i iz laičkog ugla jasno što su Englezi u turnir ušli sa malom kvotom kraj svog imena.

Geret Sautgejt se, ipak, ogrešio o neke ljude. Iako je spisak plus-minus u skladu sa onim što su rumeni Ostrvljani i priželjkivali, ne mogu a da ne spomenem kako na njemu nema igrača koji je pored Fodena i Maunta (makar iz mog skromnog ugla) najviše zaslužio da na njemu bude - Džesija Lingarda. Ofanzivni vezista se tokom proleća digao iz pepela i u Vest Hemu odigrao vrhunsku polusezonu, ali ispostaviće se nedovoljno dobru za selektora, pa će respektabilni sastav biti kraći za njegovo ime.

I pored te odluke, i izostanka Trenta Aleksander-Arnolda zbog povrede, Sautgejt u rukama ima strašno jak špil, a krunsko pitanje koje muči sve koji u iščekivanju čekaju prvi meč ove reprezentacije jeste - kako li će ga izmešati?

Hajde malo da popričamo o tome kako igra reprezentacija Engleske...

ZAŠTO MI SE SVIĐA ENGLESKA MISTERIJA

Čini se da je selektor u pripreme za veliko takmičenje ušao kao iluzionista i vodio se onom starom izlizanom forom da najbolji mađioničari nikad ne otkrivaju svoje trikove. Pogotovo kada smatraju da su njihovi trikovi dobri. Tako smo i u mečevima koje su Englezi igrali u protekle dve nedelje videli svašta i ništa, zasigurno ne sastav koji će izaći na megdan Hrvatskoj, a samo Sautgejt zna da li smo videli i formaciju koju će preferirati tokom turnira.

Šta je ono u šta možemo da budemo sigurni?

Relativno malo stvari. Počnimo od očiglednih stvari, poput formacije - engleski selektor je u poslednje vreme odstupio od omiljene mu postavke sa trojicom defanzivaca sa kojom je došao do polufinala Mundijala (da budem precizan 3-5-2) i priklonio se nešto šablonskijem rasporedu sa četvoricom u odbrani, dok su igrači ispred zadnje linije fluidniji u pozicioniranju. Inicijalno, Engleska utakmice uglavnom kreće u bazičnoj 4-2-3-1 formaciji, koja kasnije prerasta u 4-3-3, a u najvećem broju slučajeva finišira u 4-2-2-2, uzrokovano velikom slobodom u kretnji ofanzivne četvorke.

Upravo su ti manevri igrača ispred dvojice defanzivnih vezista ono što Englesku čini naročito interesantnom.

MOŽE I "URAGAN" DA BUDE SEKSI

U "skill" delu ekipe cementirano mesto ima Hari Kejn, koji je sigurno i najbolji igrač ekipe, a pored toga i najvažniji igrač budući da njegovo ponašanje na terenu utiče na delovanje svih ostalih igrača. Napadač Totenhema je poznat po svom "plivanju" između linija i direktnom učešću u organizaciji i napretku akcija svoje ekipe, pa se, ne brinite, to neće menjati ni na ovom turniru.

Ono što Engleze čini pravim propagandistima "seksi fudbala" jeste neočekivanost kretnji ofanzivnihvezista/krilnih igrača i njihovo čitanje igre koje se ogleda u pronalasku prostora u rupama protivničkog bloka. Fil Foden, Mejson Maunt, Rahim Sterling i Džek Griliš su majstori u trošenjuprostora koji dobiju na korišćenje od protivnika, reaktivno se kreću u odnosu na kretnje svojih saigrača i stoga je glavno pravilo Engleske u ofanzivi ono da pravila nema.

Određeni šabloni, naravno, postoje. Dešavanja na protivničkoj polovini uglavnom su zasnovana na kontra-kretnjama (jedan igrač odlazi iz određenog prostora, drugi ga popunjava), sa glavnim fokusom na popunjavanju poluprostora i bočnih pozicija.Sautgejt nastoji da u te pozicije dovede svoje najkreativnije igrače i na boku, i blizu boka, izoluje ove fudbalere u brojčano superiornim scenarijima gde će igrati u višku protiv defanzivaca, i na račun svoje kreativnosti dovesti loptu do opasne zone.

SAMO DA JE MEGVAJER ZDRAV

Osnovna ideja jeste osvajanje terena kroz posed i pas iz zadnje linije i igru kroz sve tri zone, što u prvim utakmicama može biti i najbolja i najlošija strana njihove igre. Ukoliko bude nedostajaomakar jedan igrač iz dvojca štopera Džon Stouns-Hari Megvajer, protok lopte će biti ograničen i to bi moglo da im predstavlja problem i usmeri ih ka planu B - dugim loptama ka i dalje odličnom Hariju Kejnu.

Štoperi i defanzivni vezni su najveće glavobolje engleskog selektora i glavni su razlog što ne znamo kako će početi svoj prvi meč, a kamoli neki od narednih. Mada siguran sam da ćemo o tome lakšezaključivati kako prvenstvo bude odmicalo. Deklan Rajs je siguran ispred odbrane, njegov najbliži kolega je nepoznanica zbog povreda i pristupa Sautgejta na prijateljskim utakmicama. Od igrača Vest Hema se mnogo očekuje i gledam u njega kao u jednu od potencijalno najsvetlijih tačaka ekipe,želim da verujem da nas neće izneveriti.

Valjalo bi spomenuti i bekovske pozicije, gde se čini da je desno Voker prvi pik, a da će levo špartati Čilvel. Svakako, oni će imati zdravu konkurenciju i u slučajevima potencijalnog menjanja formacije, ne čudite se ukoliko Kiran Tripije dobije prednost na boku pre Džejmsa, a Luk Šo tokom turnira podeli minutažu sa Čilvelom.

Na štoperima sve zavisi od zdravlja Megvajera - ako bude dovoljno "fit", sigurno je u 11 i Engleska ima brigu manje sa loptom, uz potencijalnih nekoliko briga bez lopte kada se pojavi brža ekipa, ali ostaviću šefa struke da o tome mozga.

VRAĆA SE KUĆI, ALI DA LI LETA 2021?

Suštinski, malo je propusta u njihovoj igri koji bi ih momentalno preporučili da će biti "flop" prvenstva, previše nepoznatih u jednačini da bih sa sigurnošću tvrdio o tome šta ćemo kroz turnir gledati od njih. Jedno je sigurno, dvojac Maunt-Foden mora da počne sve utakmice i na njemu, uz uticaj Kejna, mogu najviše da profitiraju.

Celokupan sastav nudi selektoru previše opcija. Ukoliko izabere kako treba, Engleska može daleko i kao najveći problem vidim činjenicu da postoje šanse da se Sautgejt izgubi u fabrici čokolade. Previše kalkulacija i konstantne promene mogu da koštaju još jednu vrhunsku generaciju engeskih šutača lopte grljenja pehara, pa je stoga prvi cilj koji je pred Englezima utvrđivanje gradiva i utanačenje tačnog plana igre.

Ukoliko to uspeju, siguran sam, doguraće do kraja. A u tom slučaju, kraj je isti kao početak - stari dobri gramofon, očišćena ploča i delimično promenjene reči pesme "It came home".

Ali, put do kuće je dug, pogotovo kada si dugo u izgnanstvu...

Autor teksta: Marko Jović

Tekst možete pročitati i na Mondo portalu u Mondovoj kolumni.