Kike Setien – kada je uspeh najmanje važan

Vorholovih 15 minuta slave su pokorili planetu. Danas je svako poznat bar na trenutak, bio predsednik države ili umeo da balansira jaje na čelu. „Poznatost“ je uspeh moderne generacije, životna potvrda u društvu koje te poštuje onoliko koliko imaš lajkova. 

Slično je i sa fudbalom, pod okom reflektora su samo oni koji mašu medaljama i voze se u autobusima bez krova, dok oni koji znaju šta rade, ali nemaju blještavilo trofeja, moraju da traže svoju sreću na drugom mestu. Ili je čak ni ne traže, već su srećni zbog onoga što jesu i zbog onoga što im ujutru podmeće osmeh na lice.

Upravo takav je Kike Setien, najtiši revolucionar u novijoj istoriji fudbala. Nezainteresovan za odobravanje ili lajkove, on ne želi da bude poznat, već da bude zadovoljan. Španac menja koncepciju ovog sporta pred očima svih nas, dok mu za to pridaju pažnju tek kada nadigra Barselonu ili Real.

No njega za to fakat nije briga, njegov posao je da proučava igru, menja je i utiče na nju. On samo želi da bude dobar u svom poslu i to mu vraški dobro uspeva.

Setienova igra je drugačija od drugih u modernom fudbalu. Gledajući njegov Betis možemo da uočimo Gvardiolinu suštinu, traženje najboljih rešenja u datom momentu, „Sarriball“ trenera Čelsija, odnosno brz protok lopte kroz linije, ali i Simeoneovu ideju gustog srednjeg bloka koja može da eskalira u visoki presing.

Ekipe koje je predvodio su po običaju manje pompezne i vredne medijske pažnje, birao je put na kojem će moći da menja fudbal i ostavlja zaostavštinu koja će potrajati duže od samog sporta.

Prvi „veći“ uspeh zabeležio je u trećoj španskoj diviziji sa Lugom. Uveo ih je u Segundu, zatim i zacementirao u njoj, naučio ih da budu bolji fudbaleri, i da propagiraju fudbal. Ne opskurnu izmišljotinu koja donosi rezultat, već fudbal u svom purističkom obliku. Kasnije je omamio svet vrelinom Kanara i Las Palmasom, da bi ga pre sezonu i po privukao Betisov projekat i da bi zadužio zeleno i belo.

Već u ekipama koje su prethodile seviljskom klubu videlo se da je drugačiji, videlo se da ima ideje koje mogu da promene percepciju običnog posmatrača. Ono što Kikea deli od najveće pozornice, što ga ističe iz gomile trenera, jeste to što svoje ideologije implementira u manje sredine i što igrače čini boljima nego što su oni planirali da budu.

Setien igra luksuzan fudbal sa običnim ekipama.

Bez želje da omalovažim igrače Betisa, upravu i čitav klub, činjenica je da je organizacija u njemu na nekoliko lestvica nižem nivou negoli što je u najvećim evropskim klubovima, te je otuda i uspeh nekadašnjeg fudbalera Rasinga iz Santandera i reprezentativca Španije utoliko veći.

Setien je romantičar, posmatra fudbal u njegovom najčišćem suštinskom obliku i ne odstupa od svoje vizije trenirao Lugo u 3. španskoj ligi ili Betis u Ligi Evrope. On smatra da je fudbal moguće igrati na bilo koji način, sa bilo kojim igračima, sve dok uspeš da ubediš te igrače da te slušaju.

Zbog toga, nevezano za to što u zeleno-belom ove sezone ne nastupaju Mesi i Ronaldo, u Sevilji stanuje najinteresantniji fudbal u Evropi.

Betis je oličenje totalnog fudbala, ekipa koja igra kroz pas po svaku cenu i završava napade sa sedam igrača. Početna 3-4-1-2 formacija koju praktikuju tokom utakmice proživi velike izmene, pogotovo kada je ofanzivna faza u pitanju. Igrači su navikli da igraju pod pritiskom suparnika, ne libe se da traže loptu dok im je igrač na leđima, sve dok smatraju da su u dobroj poziciji da napad napreduje.

Zanimljiv je način na koji Setienova ekipa razbija visoki presing protivnika. Kako potenciraju igru po zemlji, svaku akciju otpočinju preko štopera koji su u njihovom začetku široko, van 16 metara. Brojčanu nadmoć nad protivničkim ofanzivcima stvaraju ulaskom jednog od tri defanzivca u vezni red, dok jedan od veznih igrača odlazi u poluprostor dublje i bliže sredini igrališta. Širinu i dodatnu opciju nude bočni igrači Džunior Firpo i Fransis, „ful-bekovi“ kroz koje igrač sa loptom može okolnim putem da probije jednu liniju presinga.

Ideja je da se stalnim rotacijama, brzom promenom pozicija na terenu, protivnik izvede iz zone komfora i da se stvori prostor za najkreativnije igrače Betisa. Štoperski trojac koji čine Sidnej, Bartra i Mandi je tehnički dobro potkovan, pa je stoga izlaz iz presinga „kroz njih“ dodatna opcija, pogotovo kroz menjanje formacije ulaskom jednog od njih u ofanzivniju liniju.

Setien davi svoje protivnike, ali ne karakterističnim „davljenjem“ visokim presingom i konstantim disanjem za vrat već pasom i izvlačenjem visoko na svoju polovinu. Karvaljo, Guardado i Lo Selso se dopunjuju u svakom delu terena, navlačeći na sebe dobrom kretnjom više protivničkih igrača, ostavljajući ostalima više prostora za manevar. 

Na taj način stvara mnogo prostora iza protivnikovih leđa, a ofanzivna pomeranja Lorena i njegov prilaz na igru koji zbunjuje štopere drugih ekipa, kao i supstitucije pozicija drugog napadača, bio on Kanales ili vanvremenski Hoakin, sa vezistima ostavljaju slobodan međuprostor kroz koji igra može da se konkretizuje i ubrza.

U Setienovim ekipama svi igraju fudbal, to je ono što ga odvaja od mase svetskih trenera. Kako je rekao u intervjuu za „Independent“, njegova osnovna misao je da igračima vrati iskonski cilj zbog kog su zavoleli fudbal.

- Kada smo kao klinci izlazili ispred kuće da igramo fudbal, nevažno da li smo znali da ga igramo ili ne, voleli smo to zbog lopte u nogama. I onda, kada objasniš igračima da je tvoja ideja da ćemo da igramo tako što ćemo da imamo loptu u posedu 70 od 90 minuta, njihovi izrazi lica se promene i počnu da daju mnogo više od sebe i sve postane lakše – približio je Setien svoj pristup igračima, a zatim pojasnio svoje shvatanje fudbala. – Nije mi važno da li ćemo uvek pobediti, važno mi je da uvek igramo dobar fudbal. Kada igraš ružno i izgubiš, ne ostane ti ništa. Kada igraš dobro i izgubiš, i ostaje ti nešto dobro, nešto s čim možeš da radiš. 

Španac je uspeo da smanji dimenzije terena na kom se igra, a da ubedi ekipu da razmišlja o čitavom terenu. Kada suzite protivnikove vidike, svojim očima vidite kroz njih, ukoliko razmišljate tri koraka unapred, protivnik je već oslepeo ili vam makar gleda u leđa.

To je osnovna ideja Setienove revolucije, razmišljati brže i više od onog prekoputa. Konkretni fudbal, miks poseda i hrabrosti, slobode da u svakom trenutku imaš loptu – i da pogrešiš – jer trener stoji iza svake tvoje greške, jer je baš on taj koji te je naterao na tako nešto.

Takva igra i takav pristup u današnjem svetu nisu opšte mesto, niti nešto što će se desiti svakog dana. Zbog toga nas lako opije. Možda nisu prvi, nisu ni drugi, ali su drugačiji. Predobri da bi bili nezapaženi, ipak su uspeli to da budu zbog toga što živimo u „svetu svraka“ – svetu koji kao jedino merilo kvaliteta posmatra srebrninu.

Da njegov Betis nije pre nešto više od deset dana nadigrao Barselonu na Nou Kampu, Kike bi i dalje ostao simpatični gospodin sa Pirineja, čiji klub katkad igra najluđi fudbal na svetu. Ali, Bože moj, to je danas manje važno.

Čovek koji je zaslužio više od 15 minuta slave nastaviće da menja loptanje iz korena, sprovešće svoju revoluciju u miru i sa osmehom na licu pogledati unazad kada se sve završi. Nikada nije prekasno za uspeh, ali siguran sam da je potvrda mas-društva poslednje o čemu Setien trenutno razmišlja.

Bila Barsa njegova sledeća destinacija, ili ne, Kike je već sad, sa mnogo „manjim“ ekipama, učinio mnogo više nego brojni drugi treneri. A sutra, sutra će se opet vratiti na trening, nabaciti poluosmeh i napisati novu stranicu fudbalskih enciklopedija kojom će i narednih 90 minuta Betisa biti 90 minuta Setienove slave.

I to je, valjda, neki uspeh.

Autor: Marko Jović

Murinjova Jugoslavija – diktator okružen vojskom samoubica

Da bi uspeo kao ideologija, kapitalizam je morao da bude patnja većine. Ne ona tiha, ne ona koja jedva vidljivim slovima upiše šačicu žrtvi na poleđinu knjige, već ona gromoglasna. Ona koja se dere i zavija, krešti kako bi svojom agonijom zarazila i bližnjeg. I sreću i bol je lakše podeliti sa drugim, a teskobnije od dva osećanja lakše ćemo preživeti ako vidimo da neko pati za suzu više od nas.

Zato će se izopačeni svet okrenuti protiv svake uspešne osobe, svake devojke sa naslovnice ili udaljenog glumca, sve dok na njima ne vidi zgusnute bore i šminku razmazanu plačom.

Okej, zaustaviću se ovde, Žoze Murinjo svakako nije devojka sa duplerice „Plejboja“. Složićemo se da nije ni najlepše lice sporta kojim se bavi, ali uklapa se u šablon svetskog olakšanja. „Posebni“ nije maskota, zabava se krije na drugom kraju zamka, ne u njegovoj kancelariji.

Tokom čitave karijere odstupao je od klasičnog pristupa američkog sporta – igraj da bi prodao ulaznice – i fokusirao se na rezultat kao poslednji čin i najsnažniju poruku svakog komada. I sigurno da Murinjo ne računa da će biti upamćen kao hazarder, čovek koji je smislio napadačke zavrzlame i teorije o poluprostorima. Ne, on sanja kratku, skoro enciklopedijsku definiciju kraj svog prezimena – stvaralac modernog fudbala u njegovom najokrutnijem obliku.

Portugalac je oduvek to i bio. Otkad se pojavio „sa one strane“ travnatog terena, na umu je imao samo jedno. Pobedu. I ništa sem pobede. Makijavelistički pristup i smrt žonglerima. Zato mu je oduvek i bilo teško da bude omiljen, kao kiša koja vas tera da ne izađete iz kuće, ali je dobra za useve.

Daleko od toga da on nije revolucionar, njegovi defanzivni šabloni s početka veka ispisali su nove stranice unapređenja sporta, naterali fudbal da razmišlja u oba smera i stvorili defanzivu kao stil igre. Murinjo je nametnuo trenerima na raznoraznim pašnjacima organizovanu odbranu kao moranje, ne kao mogućnost.

Ali, publika vrišti na stvaraoca ne bi li im se vratilo ono što je on zakopao u sećanje. Žoze je razmišljao van kalupa, tražio rešenja koja će razne Gvardiole i Klopove sputati da pokažu ono najbolje i postao protivnik fudbala. 

Pravedno? 

Ta reč ni ne postoji u modernom svetu. On želi zabavu, način da skloni misli, Murinjo sa druge strane – samo rezultat. Kada dignu glavu od posla, odlože papire u fioku do sutra i skinu kravate,  ljudi će se okrenuti fudbalu i tvrditi da su romantičari. Ono što vide dok bulje u ekrane neće ih odmoriti, a za to će okriviti Portugalca i okačiti mu ponosno etiketu persone non grata.  

Svetsko Prvenstvo u Rusiji je Murinjova potvrda, turnir bez lepote sveden na to ko će biti pametniji na kontrolnom i ko će strpljivije dočekati kraj taktičkog časa. 

Ne razumite me pogrešno, ja sam „Team Mourinho“, ne zbog lepote igre i njegovog dela u revoluciji fudbala – protiv dekadencije sam od prvog do poslednjeg minuta utakmice – ali „Posebni“ je, na ovaj ili onaj način, zaista učinio mnogo.

On je jedan od najboljih fudbalskih trenera koje je ovaj svet video, velik onoliko koliko su mu velike oči u pobedi i reči u porazu. Fudbalski svet je čekao njegovih slabih pet minuta, ili sezonu, ili nekoliko sezona, i kada su to napokon dočekali, okrenuli su se protiv njega i drvljem i kamenjem i svime onime što su godinama štekali u ormanu i čuvali za ove trenutke.

Mančester junajted je bio još samo jedan Murinjov san, dečačka želja od Deda Mraza. Kada je jedna takva na pragu ostvarenja, ne pitaš za uslove i trenutnu situaciju, uskačeš u tu đavolski prokletu trenerku i otvaraš blokčić na prvu stranicu. 

No, upravo će ga taj iskreni klinački instinkt dovesti do najtežih momenata karijere. Stigao je na „Teatar snova“ kada su na repertoaru bile noćne more, obgrljen očekivanjima da, kao najbolji u branši, mora da gurne pod tepih sećanje na mediokritetne prethodnike i vrati Đavolima stari plamen.

Zadatak teži od bilo kog reklo bi se, ne samo da u takvom slučaju igrate na najvećoj fudbalskoj pozornici, već vas i greju najsnažniji reflektori i najvreliji (hladni) pogledi. Stari plamen i buđenje stare vatre u ekipi bili su znak za oživljavanje Ser Aleksovog vremena, decenija koje, ako pitate bilo kog navijača Junajteda, nikada nisu trebale da se završe.

Ferguson je za sobom ostavio pustoš, kao pečat na dokument svog kvaliteta, veliki znak uzvika pored tvrdnje da je najbolji. I nezamenljiv. Nešto poput Josipa Broza, samo u fudbalskim okvirima.

Nakon njega, crveni deo Mančestera zapravo se pretvorio u Jugoslaviju. Bojno polje koje je gutalo trenere i igrače, konstantno na ivici sukoba pod pretnjom da će se raspasti. Murinjo je nasledio kukoljem zagađeno imanje, kuću koja se ruši i neobučeno osoblje, pa je poduhvat postao višestruko teži.

Na svu muku nadovezao se i Portugalčev ego, želja da pokaže da je veći i bitniji od svih. Počeo je da donosi odluke nesvojstvene sebi i svom načinu rada, razbacivanje miliona na nedokazane igrače nisu ono što ga je odlikovalo. Svakim narednim prelaznim rokom on je bivao sve glasniji, a Junajted sve tiši, te je i jaz između uprave i glavnog trenera postajao sve veći.

Sve će kulminirati „otimačinom“ Sančeza svom najvećem rivalu, potezom koji nije fudbalski, nego finansijski. I dok se Junajted drao u prazno i pokazivao na knjige, tvrdeći kako je i dalje marketinški moćniji i superiorniji od rivala, Siti i ostali članovi „velike šestorke“ preskočili su ih i pobegli daleko tamo gde je to puno važnije – na terenu i na tabelama. 

Zato se oni koji na fudbal gledaju kao na igru, a ne razumeju njegovu dubinu, keze od uveta do uveta kada vide „Posebnog“ u nokdaunu. Svaki Junajtedov poraz za njih je pobeda onoga što je iščezlo iz fudbala, onog vica, romantike ili pete kroz noge. 

Ipak, Murinjo je opet uspeo da nadmudri glasnogovornike, ili makar još jednom uspe da izbegne metak na revolveraškom okršaju. Rezultati koje beleži ove godine daleko su od dobrih, svaka nova nedelja je nova šansa za priču o njegovoj smeni. Uzevši u obzir roster kojim rapolaže, način na koji se nadmudruje sa protivnicima i dalje je vredan svakog respekta.

Utakmice u Premijer ligi dokaz su njegove borbe, zaključavanje Azara u nesrećno ispuštenoj pobedi protiv Čelsija i bezbroj ideja da se uspori premoćni Juventus su pokazatelj da još uvek nije zarđao, ma koliko bio nadigran od strane Italijana. I dalje je ostao najveći psiholog među stručnjacima, sposoban da napravi pitu od ostataka iz frižidera, a da je gosti ipak nekako sažvaću. 

Taktički, još uvek je za stolom sa velikanima, jednako spreman da izmisli novu formaciju ili spreči distribuciju lopte kroz linije pravilnim postavljanjem igrača na potpuno neočekivan način. Sposoban da stvori utakmicu po svojoj želji kao nekad – ako se dovoljno zainati i ostane miran u glavi.

Teško je sesti u formulu i trkati se sa najboljim svetskim mašinama ukoliko vaše naizgled sjajno vozilo pokreće motor „Zastave“. U redu, Žoze je kriv za loše održavanje, za kupovinu svećica u slučajevima kada je otkazala bobina, ali nije jednostavno kada se ceo svet okrene protiv tebe, vidno polje se suzi, a odluke postanu besmislenije.

Murinjo će naći način da preskoči i ovu barijeru, on nije kriv za izopačenje fudbala, otvorio je vrata novom pristupu, stavio rezultat na pijedestal a „Joga bonito“ postavio za dvorsku ludu. Ostali treneri su prihvatili sugestije, zatvorili sopstvene knjige i sopstvene ekipe i uvideli da je to način da osvojiš trofeje, a na kraju dana samo trener Junajteda je ostao krivac.

Zato volimo da mrzimo Murinja, da se smejemo njegovom neuspehu i radujemo kada i Ed Vudvord. Pritisak će ga svakako vratiti u vinkl, kako god se etapa završila on će biti na dobitku. 

U eri ludaka rešenje svojih problema nalazimo u pljuvanju na poster idola. Dok se zapitkujemo gde je sada Bog i ko nas tera da nam bude ovoliko teško, radujemo se kada vidimo da i oni poznati pate. Portugalac je diktator, potreban je Junajtedu – ako ga okruže boljim ljudima imaće i čemu da se nadaju, ako se opet okrenu vladavini većine i postojećoj vojsci samoubica, produžiće rok trajanja turobnom periodu i krenuti u modernu istoriju ispočetka.

Zato Žoze nema briga, zna da će na kraju dana opet biti u pravu. 

I ljudima će to vazda smetati...

Autor teksta: Marko Jović

Najlepši je jezik fudbala

Kako doći do same završnice Svetskog prvenstva u fudbalu?

Jednostavno je, kvalitetan igrački kadar je svakako uslov, međusobno razumevanje i raspolaganje istim jezikom olakšava zajedničko rešavanje problema, a umešnost stručnog štaba je prečica ka cilju. U svakoj jasnoj situaciji uvek postoji neka "kvaka", razlog zbog kog sve postaje teže, ili makar zanimljivije.

Na svetu postoji 7,6 milijardi ljudi, koji se sporazumevaju pomoću 7.106 raspoloživih živih jezika i nastanjuju 195 različitih država. U moderno doba svega 32 nacije doguraju do Svetskog kupa, služeći se međusobno sa jedva preko 20 jezika.

Tako se i među pomenutim jezicima koje koriste učesnici Mundijala nalaze i flamanski, engleski, nemački, francuski i španski, a da bi stvar bila čudnija, svih tih pet jezika koristi jedna selekcija - selekcija Belgije!

Uprkos tome, sada su u polufinalu, na mestu kojem su se nadali, ali na koje istorijski nisu naročito navikli. Godine sportskog i fudbalskog neuspeha obeležile su državu sa zapada Evrope, mentalitet gubitnika sada je njihov krst, možda ne u sopstvenoj dnevnoj sobi, ali ostatak planete na njih gleda kao na nedovoljno dorasle upravo zbog izostanka potvrde na najvećoj sceni.

Pfaf, Šifo, Ferkautern i kompanija su u Meksiku 1986. leteli preblizu suncu, razveselili narod i opekli se toliko da su bol osetile generacije potomaka. Četvrto mesto sa tog prvenstva ostalo je njihova omiljena slika na nedodirljivom mestu u sobi, ona koju ne brišete bez obzira na prašinu koja se uhvatila na njoj, zato što je baš takva - savršena.

Azarova generacija je došla na podijum sa sunđerima i sredstvima za čišćenje, spremna da staroj generaciji podari omaž ali i svoja imena ureže u sećanja fudbala i planetarnih takmičenja. Breme favorita iz senke - jer je mesto običnih favorita bilo već zauzeto ekipama koje će nas svojim učešćem razočarati - uspešno su prihvatili i dokazali da su postojala pokrića za šampionske prognoze. Došli su na korak do samog kraja, kroz napad i zabavu, tesne utakmice i promene taktike.

Ali, njima je sve to bilo ipak nekoliko promila teže nego što se to na prvu loptu čini, za jedno nerazumevanje teže nego ostalima...

Na stranu sav pritisak koji se stvara u godinama velikih šampionata, pogotovo ako na njega dodamo to da je "loženje" uvek jače u državama koje imaju čemu da se nadaju, Belgija je na turnir došla u manje-više očekivanom raspoloženju. Pritisak je uvek poseban teret, ali ono što zapravo fascinira jeste mogućnost uspeha u uslovima otežanog razgovora, dogovaranja posredstvom pet jezika.

Novu generaciju kojoj se raduju i Flamanci i Valonci - "iskreni" Belgijanci i njihovi sudržavljani francuskog porekla - čine fudbaleri koji su u domovinu najboljih vafla pristigli iz brojnih bivših belgijskih kolonija u Africi i drugih država sveta.

Tako su braća Lukaku, Batšuaji i Kompani poreklom iz Demokratske Republike Kongo, Felaini i Šadli iz Maroka, Dembele iz Malija, dok Aksel Vicel vuče korene sa Martinika. Na sve to, selektor Roberto Martinez je Španac, njegov pomoćnik Anri Francuz, kada sve to uklopite imate mali koktel fudbalske egzotike.

Belgijanci su menjali taktike, formacije, ideje o igri u napadu, ali i u odbrani. Protiv Brazila pokazali su najinteresantniji šablon defanzivnog branjenja u srednjoj zoni puštajući Lukakua i Azara da stoje široko na vrhu 4-3-1-2 modela sa De Brujneom iza njih.

Martinez je na prvenstvu iz utakmice u utakmicu stvarao različitu sliku o sebi, na trenutke je delovao kao fudbalski hazarder, revolucionar i inovator, na trenutke kao neko nedovoljno hrabar da ispuni sve svoje zamisli, a spreman da ih ostavi nedovršene. Kao da je pokušavao da udovolji svim navijačima svoje selekcije, stanovništvu koje je podeljeno i složno samo kad igra reprezentacija.

Narod je u Belgiji oduvek podeljen na pripadnike flamanskog i francuskog govornog područja, u godinama iza nas flamanska oblast sve više je u ekspanziji, dok Valonija stagnira i biva skrajnuta. To dovodi do sve većih nesuglasica između pripadnika oba etniciteta, ali izgleda da se  one ne odražavaju na reprezentaciju.

Reprezentacija funkcioniše kao klub, klub koji je našao zajednički jezik. Jezik fudbala ih spaja, smanjuje razlike i povećava šanse da budu najbolji.

"Separatističke ideje koje se prelamaju u državi nisu loše uticale na nas, one su nas ojačale! Trudimo se da ostanemo jedinstveni, da budemo tim. Retkost je da mala država poput naše ima ovoliki broj fudbalera svetske klase u isto vreme, stoga se trudimo da se koncentrišemo na naše sličnosti, a ne na stvari koje nas razlikuju i razdvajaju", rekao je Kompani još 2012. postavivši tako šine na prugu kojom će se ova generacija Belgije kretati od tog trenutka, pa sve do danas.

Fudbal i politika za njih su odvojeni pojmovi, nemaju potrebu da se ikada dovode u vezu. Fudbaleri pamte svoje korene, svesni su toga odakle dolaze, ali Belgija je njihova domovina i svetu stavljaju do znanja da poreklo i jezik ne mogu da stvore probleme unutar ekipe.

Zraci sunca ponovo su na licima Belgijanaca, da bi rizikovali opekotine moraće da se približe. To će učiniti ako se popnu uz stepenik na kom piše "Francuska", po mnogima najtežem koraku za njihov fudbal u prethodnih 30 godina.

Vreme je odradilo posao za njih, stvorilo sastav koji će se pamtiti bez obzira na rezultat i naučilo ih da se sporazumevaju i da spoznaju ono što je jedino bitno - da zanemare razlike i okrenu se sličnostima. Pokazalo im je i da nije važno kojim jezikom pričate, ako poznajete jezik fudbala.

Jer se upravo na tom jeziku pišu najlepše priče na svetu...

Autor: Marko Jović

Ovaj članak je objavljen u Mondu u rubrici  "ČITAOCI PIŠU ZA MONDO" i možete ga pročitati na ovoj adredsi: Najlepši je jezik fudbala

Englezi su spremni na sve!

Da li je "Generacija 5" bila u pravu? Da li svet može da funkcioniše samo ako smo dovoljno daleko od nje, dovoljno daleko od problema? Mnogi od nas zaslužni su za to što su zajednici podarili makar još jedan mali ispad, problem ili zagonetku koji će uzburkati strasti. Trend su, očekivano, dosta davno ispratili i  Englezi. Stvorili su fudbal, zabavu za mase, i pustili ga da luta daleko od doma i zbunjuje ljude širom globusa.

No uprkos svoj lagodnosti u koju su upali kao stvaraoci nečeg velikog, čini se da su izgubili nit sa realnošću.

Engleski selektori su decenijama nadobudno očekivali hvalospeve od sveta samo zato što sede baš na engleskoj klupi i biraju igrače iz fudbalske "otadžbine". Sami su doprineli epilogu, bolnoj priči zbog koje najveća država na Ostrvu želi da poveruje u hajp - fudbal je postao više tuđ nego njihov, daleko od avlije u kojoj je naučio da hoda.

Nostalgija je opasna zvrčka, koliko po udaljenog, toliko i po one od kojih je otišao. Geret Sautgejt je shvatio da ona može da ubije, ne onog koji je daleko, on je ojačao u izgnanstvu, već da može da razori velelepni dom koji ga godinama čeka da se vrati, ako i ovog leta odloži svoj povratak.

Mladi engleski selektor je za kormilo reprezentacije seo 2016. godine, nasledivši Sema Olerdajsa koji se povukao sa tog mesta nakon samo jedne utakmice na kojoj je bio glavni trener "Tri lava". Dočekan sa osporavanjem, spočitavane su mu slične stvari kao i Mladenu Krstajiću, iako je imao prethodno iskustvo, tamošnja javnost uvek traži iskusnijeg i dokazanijeg da vodi "odabrane".

Sautgejt se nije obazirao na reči naroda, ostao je koncentrisan na jedan jedini cilj koji je bio pred njim i ekipom - osvajanje Svetskog prvenstva i vraćanje fudbala kući!

Zamenio je izraubovane premijerligaške menadžere koji su na toj klupi videli krunu svog višegodišnjeg rada, dokaz da su "veliki", ali na mestu na kojem je uspeh uslov bez kog se ne može, odstupali su od svog pređašnjeg rada i težili egzibicijama i izmišljanju kako bi pokazali da mogu da se nose sa većima od sebe. A imali su poimenično kvalitetnije skupove od Sautgejtovog...

Dolaskom novog trenera Engleska je promenila navike, odlučila da se ne prepusti pompi i slavlju pre nego što se za to stvore uslovi. Prvi put posle višedecenijskog pumpanja očekivanja, oni su u Rusiju došli napola ubeđeni da je ovo stvaranje neke nove generacije, te da je na ovom turniru važno izgraditi ekipu, ne i rezultat.

Sautgejt nije mislio tako. Njegova ekipa stvarana je i projektovana od prvog radnog dana, vrhovna ideja ostala je nepromenljiva, samo su načini da se prođe kroz cilj bitno promenjeni u odnosu na prethodnike.

Posvetio se terenu koliko i stvarima van njega, svaki korak "kraljičine selekcije" unapred je isplaniran i doveden blizu savršenstva. Ponudili su najinteresantniji taktički model od svih selekcija na šampionatu - brojne rotacije od samog ulaska na protivničku polovinu, ponavljanja bekova, izvlačenje Kejna daleko od gola i ulasci Alija, Sterlinga i Lingarda iz drugog plana su potpuno osveženje u reprezentativnom fudbalu, fudbalu koji ne trpi "skupe" ideje.

On je svoju ekipu krojio na osnovu kvaliteta koje igrači nose sa sobom, implementirao je njihova znanja u sistem u kom se snalaze, prilagođavajući ga njima, a ne sebi. Preuzeo je sve one korisne stvari koje su stratezi u Premijer ligi naučili njegove izabranike, naučio da posluje sa njima i napravio skladan sastav, balansiran između napada i odbrane, brzine i čvrstine, tehnike i engleskog stila.

Poznavajući torturu kroz koju je prošao kao igrač otkada je na Euro-u 1996. promašio penal u polufinalu protiv Nemačke, Geret je pridao pažnju i tom segmentu igre. Njegova ekipa je vežbala jedanaesterce na svakom treningu još od marta, analizirajući koji su najbolji načini da se oni izvedu perfektno, te stoga pobeda nad Kolumbijcima upravo nakon boljeg izvođenja penala - prvog za Engleze u istoriji Svetskih prvenstava - ne sme biti tumačena kao puka slučajnost.

Jedine akcije koje su u fudbalu u potpunosti isplanirane unapred su prekidi, Sautgejt je odlučio da ih spremi na potpuno drugačiji način, kroz košarku i NBA! Početkom godine otišao je u Ameriku sa namerom da upozna košarku kao sport, jer je znao da mnoge akcije podrazumevaju pražnjenje prostora za dobre šutere i pik-en-rol igru koja može biti primenljiva na prekidima.

Kao rezultat toga, Englezi su dosad na prvenstvu dali šest golova posle kornera i slobodnih udaraca, što je za dva više od ukupnog zbira takvih njihovih pogodaka na poslednja tri Svetska šampionata.

Takođe, u svom stručnom štabu sada ima i psihologe, trenere koji će jačati mentalnu snagu igrača i brinuti o njihovom fokusu van terena. Sven-Goran Erikson je nedavno rekao da je upravo to nedostajalo njegovoj Engleskoj u doba kada ju je vodio. Čini se da je Sautgejt dobro odradio domaći zadatak...

"Morate uživati u lepim trenucima, ali još smo dosta daleko od savršenstva, načinili smo i mnogo grešaka, ali nastavićemo da napredujemo. Ukoliko nas ovaj uspeh ponese nalazićemo se u "opasnoj zoni", uspešni smo jer smo "gladni" i zajedno razvijamo ideje", rekao je Sautgejt nakon Kolumbije trudeći se da zadrži svoju ekipu na zemlji.

Sledeći stepenik ka uspehu je tvrda reprezentacije Švedske koja je pokazala da neće biti lak zalogaj za Kejna i drugare. Željni potvrde, taktički stabilni i tehnički spremni, želeće pobede post-Ibrin tim i da nastave svoj put do cilja.

Jer na kraju dana, to nije samo njihov put. To je put odbeglog sina, njegov povratak na mesto gde dugo nije bio. Malo je reći da ga željno iščekuju...

Autor: Marko Jović

Ovaj članak je objavljen u Mondu u rubrici  "ČITAOCI PIŠU ZA MONDO" i možete ga pročitati na ovoj adredsi:Englezi su spremni na sve

Zašto je Lav kralj Afrike

Lav je uveliko poznati krunisani kralj životinja, predugo na prestolu, ali premalo važan na diplomatskim sednicama...

On ima ceremonijalna zaduženja u sopstvenoj monarhiji džungle, dopušteno mu je da bira plen na osnovu svog autoriteta i gracioznosti. Da nije bilo Tarzana niko mu ni na trenutak ne bi otuđio status najuticajnijeg lika među drvećem i nejednakima. Kralj životinja je simbol jednog podneblja, jedne kulture – simbol ljudi koji su omalovažavani, a koji zaslužuju i mogu više. Lav je Senegal, fudbalska priča Afrike koja sme da se nada uspehu!

Senegal će svoje leto početi u grupi H, mnogi kažu najizjednačenijoj grupi Mundijala, i želeće da pomrsi račune "velikima" ili "većima" kao 2002. godine.

Za početak biće im potrebno da budu najmanje drugoplasirani u komplikovanoj konkurenciji Poljske, Kolumbije i Japana, a gledajući samo roster kojim raspolažu, za njih se može reći da su jedna od najjačih ekipa koje su u ovom veku iz Afrike krenule put Svetskog šampionata.

Fudbaleri koji će nastupati u dresu sa lavom na grbu asociraju na nešto više od sporedne uloge. Sadio Mane iz Liverpula kao "prva violina" sigurno je najpoznatije ime sastava o kojem se premalo pisalo i pričalo, a za njim su se u avion za Rusiju ukrcali i Keita Balde, Kalidu Kulibali, Idrisa Gaj, kapiten Šeiku Kujate...

Previše dobrih fudbalera da bismo ih zanemarili, a imaju i jednu zajedničku tačku sa sastavom iz Japana i Južne Koreje koji i danas sanjaju Anri, Vijera i Bartez - Aliju Sise.

Nekada kapiten, a danas selektor!
Scenarista uspeha senegalskog nacionalnog tima iskusio je kako je to kada si najvrelija afrička fudbalska priča pre 16 godina na Dalekom istoku i izgleda da mu se dopalo.

Naviknut na igru srcem, Sise je kapitensko iskustvo preneo na svoje izabranike, stavka koja izdvaja Senegal od drugih reprezentacija je upravo delimična uklopljenost srčanosti u šablon. Njihov model jeste polovičan, umeju da napuste obrasce sopstvenih planova i poput dece u vrtiću jure protivnike kako bi brže-bolje ušli u šansu.

Lavovi su šablon bez šablona, organizovani sistem koji u svakom trenutku može da se raspadne usled prevelike želje. Takva definicija u stvari je pečat na krštenici svih afričkih selekcija otkad su prvi put pokušali da pikaju loptu. Ali, nevezano za delimično odsustvo odgovornosti, Senegalci su krenuli korak ispred dosadašnjeg shvatanja fudbala na "Crnom kontinentu".

Uspeli su da spoje lepo i korisno, fizičke predispozicije koje im omogućavaju da trče olimpijsku normu i srce Mela Gibsona iz filma koji je nazvan po njima.
Parcijalna neorganizovanost leži u prevelikoj želji, lopti koja "vuče" igrače van pozicije, ideji da napokon potvrde sebe kao nekog ko je prerastao fudbal protiv "Moglija". I pored toga, Senegal krasi izjednačenost u linijama, balans među igračima na svakoj poziciji u timu.

Senegalci su dobri u posedu lopte, strpljivi u rešenjima, sa mnoštvom rotacija i traženjem poluprostora koji stvaraju vezni i krilni igrači. Oni su modifikacija svih prethodnih potencijala sa afričkog kontinenta i njihova tajna je taktička pismenost i shvatanje da na sirovu želju i hrabrost mora da se nadogradi strateška potkovanost kako bi rezultati dobili težinu i mesto u pamćenju ljubitelja fudbala.
Da li je "džungla" spremna da se suprotstavi gospodi u odelima?

Možda, napredovali su taktički i to je preduslov za nešto više. Veliki Pele je još krajem prošlog veka tvrdio da će Afrikanci osvojiti Mundijal do 2000 godine. To je očito bio još jedan u nizu promašaja jednog od najvećih igrača ikada, ali jasno je da u novom veku afrički fudbal stanuje u ekspanziji i da je legendarni Brazilac bio na tragu nečega.

Senegal ima predispozicije šampiona, srce i znanje upakovani su u njihovu torbu za utakmice.

Možda je Rusija obećana zemlja senegalskog fudbala, možda i nije, ali sigurno je da Afrika ima čemu da se nada na predstojećem šampionatu. Sve što im treba jeste jedan ulazak u polufinale – "mali" korak kojim će lav ući u parlament i postati monarh usred republike.

Ili barem dobiti priznanje međ’ svetom, da bi fudbal i zvanično postao zanimacija za svakoga!

Autor teksta: Marko Jović

Čaki, i Brazil ga se plaši!

Zlikovci nisu dovoljno dobro prihvaćeni u romantičnom svetu u koji želimo da verujemo. Ko bi i sumnjao u takav odnos snaga kada je sve što umeju da rade upravo upropašćavanje idealnih scenarija koje bi heroji trebali da ostvare.

Ali, njihov doprinos je nemerljiv, da nema njih gledali bismo samo nerealne filmske "limunade" u kojima ništa ne može da krene po zlu.

Svetsko prvenstvo u fudbalu je uvek osuđeno na heroje i zlikovce. Prvi će naći svoje mesto pod suncem vanserijskim partijama, gestovima, delima ili samo pukom srećom da je svetlo reflektora na trenutak palo i na njih. Sa druge strane, negativci će ostati upamćeni pod tim nazivom samo zato što su stali na put ovim prvima, ovim u koje je tvrdoglavi svet polagao tolike nade.

Kako je to kada si i jedno i drugo? Kako je to kada te i mrze i vole, kada si toliko dobar da to ne odgovara baš svima?

Pitajte Irvinga Lozana, njegove reči imaju posebnu težinu.

Vreli meksički temperament i srčanost jedne su od retkih pojava koje su u Rusiji izazvale buru i svetlucanje u očima fudbalskih poklonika. Režiser trijumfalne predstave momaka pod sombrerom jeste "lutkar" Lozano – dvadesetdvogodišnji krilni napadač PSV-a iz Ajndhovena i jedna od najsvežijih trauma Džeroma Boatenga.

Umiljato lice i neupadljiva pojava ne bi ga stavili u prvi red likova koji će vas zaplašiti, ali Lozano u sebi krije i notu pakosti. Možda ime nove zvezde reprezentacije Meksika ne budi jezu u čoveku, ali njegov nadimak sigurno nagoveštava horor.

Popularni "Čaki", kako ga zovu po istoimenom lutku iz serije horor filmova "Dečija igra", svetla je tačka Mundijala koji je više značaja pridao taktici, skautiranju i težnji da se najpre brine o protivniku, a tek posle o sopstvenoj igri. Lozano tome ne pridaje mnogo značaja, on je došao da zagospodari terenom, da pokaže da Meksiko nije tim koji će opet, kao i u prethodnih šest turnira, svoju mundijalsku tačku završiti u osmini finala.
"Čaki" sa platna je monstruozan lutak koji provodi najrazličitije porodice kroz agonije koje možete videti samo u filmovima tog žanra. Meksički "Čaki" Lozano radi isto to – samo bez krvi i lakše ga je gledati – sa odbranama svojih protivnika.

Idealan za Osorijov sistem, krilni napadač je kombinacija ubitačnosti i brzine kojima je svojevremeno u njegovim godinama raspolagao i brazilski Ronaldo – slučajnost? – i gladi za pobedom i taktičke discipline, principa na kojima žive Grizman i ostatak čete Čola Simeonea.

Možda je baš Simeoneov Atletiko njegovo sledeće odredište, ekipa koja sužava prostor za igru i uživa u poljanama i livadama prostora na protivničkoj polovini koji nastaju njihovim zamislima bila bi idealno mesto za brzonogo krilo. On je već postigao gol na ovom prvenstvu, istakao svoje ime u meču protiv aktuelnih svetskih šampiona i time osigurao status zlikovca.

Zašto baš zlikovac pored svega dobrog što je uradio za PSV, za svoj Meksiko, za Svetski šampionat?

Irving je zlikovac u očima favorita, zlikovac u očima Nemačke. Urezao je svoje ime među ljude koji su "na poternici" velikana, postao jedan od onih koji su skinuli skalp "boljem" od sebe. Hitronogi ofanzivac je sistem Pancera podelio na proste činioce, terao ih da zaborave sve one note koje su napamet naučili kod Leva i uživao u njihovom srljanju bez odgovornosti.

Koristio je prostor koji je ostajao iz leđa nedovoljno zainteresovane odbrane Nemaca i vršio vrhunski pritisak kao ključni igrač u prvoj liniji odbrane Meksikanaca.

Mladi Lozano se potrudio da glasnogovornici ovaj put ne budu u pravu, u kratkom plesu bio je bolji od Nemačke, naterao je Nemce da išetaju sa terena ne samo pobeđeni, već i nadigrani. On je otpočeo meksički "Harabe", ostavio svetske prvake iza sebe, a potom i prošao grupu. Meksikanci su završili drugoplasirani i, makar na kratko, zajedno sa prijateljima iz Koreje, zapušili usta bivšem engleskom golgeteru i svima onima koji su želeli da budu najglasniji za stolom.

I sve to posredstvom "Čakija".
On je svoj nadimak poneo davno, još u vreme dok je nastupao za Pačuku kao osamnaestogodišnjak. Razlog je bizaran, Lozano je život, kao i fudbal, oduvek shvatao kao igru.

"Kada sam stigao u Pačuku živeo sam sa svojim saigračima, kako sam još uvek bio pomalo nestašan, često sam se krio ispod njihovih kreveta i plašio ih kada dođu u stan. Jednog dana, dvojica mojih cimera upitala su me da li hoću da me zovu 'Čaki', rekao sam da mi to ne smeta, i od tog trenutka, to je moje ime!", otkrio je u aprilu Lozano kako je došlo do analogije između njega i horor-lutka.

I pored poraza od Šveđana, Meksiko i njegova prva zvezda nastavljaju svoj put ka ostvarenju sna. Sledeći rival je Brazil, ni jednima ni drugima neće biti lako u latino duelu. Karioke su favoriti, ali "El Tri" je pokazao da neće biti lak zalogaj ni za koga.

Pogotovo ako o tome odlučuje Irving...

Oni koji potcene Meksiko, mučiće se sa snom – to je kletva fudbalskog lutka. Nejmar i Brazil su prvi koji će ostaviti upaljeno svetlo kad padne mrak, jer znaju da "Čaki" baš ispod njihovog kreveta smišlja svoj novi pogani plan.

Autor teksta: Marko Jović


http://mondo.rs/a1115752/Mundijal-2018/Vesti/Citaoci-pisu-za-MONDO-Irving-Caki-Lozano-srusio-Nemacku-spreman-i-za-Brazil.html

Recite mi šta je Evropa

Evropa. Ah, ta Evropa. Nekada su to imperijalistički bataljoni koji se kupaju u boli onih potčinjenih, manje vrednih, onih sa jeftinijim ulaznicama, a opet nekada Evropa je samo jedno veče. Obično veče, ono koje su zvezde izvele na piće. Ono kojem će zvezde dati sve od sebe da se uvuku u krevet nekom čudnom, valjda samo nama romantičarima dragom, fudbalskom 'žvakom'.

Ne držite se rukama za jarbol na kom se vijore žute zvezdice naterane da čine krug na kraljevski plavoj pozadini, te zvezde su prekomplikovane za obično veče, ovi lampioni noći su brojne oči. Oči ustrojene ka televizorima, telefonima, okrenute prema travnatim livadama tamo negde, negde nedovoljno daleko.

Neki pametan čovek je rekao da život čine male pobede. Običan čovek lako prihvati pitku frazu, njegova mala pobeda je osrednja pobeda nekog drugog, velika pobeda nekog udaljenog, možda većeg, a možda i manjeg od njega. 

Naše pobede su slične. Fudbalski zaljubljenici neretko traže vrlo malo. Svaka mačka kojoj je ostao još samo jedan život biće ona koju ćemo prvu odvesti na lazanje, svaki Lester u ovoj dimenziji imaće mesto u našim srcima. Isprskajte me bordo-žutim šampanjcem i udavite Bufonovim rukama, pustite me da steknem svoju dozu trijumfa za ovaj dan.

Ako volite krv i znoj, gledajte boks, ako volite emocije i devedesetominutno definisanje života kroz najjednostavniju zeznutu stvar na svetu možete da krenete sa mnom do dna. Dna ovih reči, pobogu. 

Vraćamo se na definisanje Evrope. Između svoje dve krajnosti – političkog magnata i labudove pesme za milione ljudi koji samo vole da ne misle – obitava fudbal. Ne bilo kakav, onaj najbolji. Očekivanja su slična svaki put kada ga gledate. Eh, samo želite da vidite buljuk lopti između stativa, pokoju svađu na terenu ili trenerovu ideju naslikanu na zelenom platnu za one koji vole da budu najglasniji za nekim priučenijim stolovima.

A onda, onda sve kreće. Neka tamo Roma (oprostiće mi „Đalorosi“, sve je za potrebe teksta) se nekako previše drsko ustremila na moćnu Barsu, bar će tako delovati ako nemate dovoljno mašte u sebi. Čudna kancona, kastanjete se sve tiše čuju od kombinacije violine i klavira, vukovi su okružili prerano ustoličene vladare. Sledeće što se desilo je lupanje, prevelika buka, možda i preglasne suze – naravno ako to postoji.

Cezar je odavno umro, Rim nije njegov već milenijumima, novi car je zamenio neuglednu odoru gladijatora za udobnu fotelju u loži i dok njegov naslednik, Danijele de Rosi, raspomamljeno klima glavom i dernja se naokolo presrećan kao malo dete, ali stabilniji od drugih, palac na dole Frančeska Totija odsekao je glave katalonskoj aristokratiji.

Pomalo liči i na bajku, ali zar nije svaki veliki preokret takav? De Rosi i Manolas bar znaju kako da režiraju film u kojem sami ubiju sopstvenu četu, ali je zatim ožive čudnim napicima. Prstohvat adrenalina, kašika želje i sve to u šolju pola-pola sačinjenu od hrabrosti i umeća, i eto. Eto recepta. Tako ćete dobiti najsrećnije fudbalske suze.

Italijani su smislili suze u fudbalu. Englezi su svetu bacili loptu, Brazilci pokazali da je fudbal nekad samo igra, ali ekipa sa Čizme je pokazala da sve to nema smisla ako niste u tome do krvi. Jer, oni to rade bolje od svih. 

Di Frančeskova Roma je igrala srcem, izbila poslednjeg aduta iz Valverdeove ruke i naterala ga da padne. Uslov za nešto takvo bilo je ukalupljavanje emocije, postavljanje razuma iznad srca koje tuče tahikardično. Pod vođstvom harizmatičnog trenera, Vučica se borila poput Pjaćence u kojoj je nekad igrao, pokazala elan i želju na nivo koji je naštelovao u Sasuolu i sve to uz evropsko iskustvo glavnih aktera – tima koji je doveo do polufinala Lige šampiona.

U nekoj tužnijoj, ali ne i manje poetičnoj romansi koja se odvija možda isuviše blizu, glumci su opet slični. Opet su na obrazima suze, suze propraćene psovkama i šaketanjem. One koje simbolizuju kraj jedne nade, buđenje iz najlepšeg sna. Nešto poput 1. septembra za one koji idu u škole, prvog dana novog posla za one iskusnije. I opet, Italijani.

Juventus odslikava sve ono što valja i što ne valja na Apeninima – on je reper kvaliteta, gazda kafane. Juventus je onaj tip što zalizuje kosu, fura brkove i zulufe i eksira espreso za espresom u torinskim kafeterijama, a zatim šeta sa decom i otpozdravlja prolaznicima. Nazvaćemo ga, recimo, Đanluiđi.

On je junak malog čoveka, Supermen koji leti sa nama običnjacima ispod miške. Jedan loš dan je za njega nepoznanica, njegove emocije su kontrolisane, ali uvek jače od vaših. Uspeo je sve, i to sve je uspeo bolje od drugih. On je večno mlad, on je Juventus. Njega svet obožava, ali ga Evropa ipak odbacuje. On je prošle nedelje, posle 20 i kusur godina, prestao da sanja.

Zato je Evropa čarobna, servira nam najukusnije jelo koje ne plaćamo, flertuje, namiguje i potpisuje karminom, a već sutradan nam daje razloge da je mrzimo i vređamo jer javno objavljuje da nam je pljunula u čorbu. Zato ćemo je gledati sa gnušanjem, zato ćemo uz nju plakati od sreće.

Neka svi drugi doveka budu glavni, zato ćemo voleti Italijane, jer bez njih ništa nije isto. Možda je voleti prelaka reč, gledaćemo ih uzvišeno. Poštovati, ako vam ostale ideje smetaju.

I opet će fudbal na propast i radost osuditi Englez, opet će u njegovim rukama biti sve, bio on u pravu kroz odluku o rezultatu – a bio je – ili pak kroz izbor kartona za najvećeg koji je stajao među stativama ikada – gde nije načinio dobar. Sport je, po navici, u dva dana i pobedio i izgubio, to je Sondicio sine qua non, nemamo što da se bunimo oko toga.

Ova večernja farsa ume da bude zabavna, oči i zvezde, fudbal i politika, i nikada rešeno pitanje. Šta je onda, nakon svega, Evropa? Ne znam, ali raspitajte se negde u Italiji, sigurno ćete tamo naći odgovor.

Autor teksta: Marko Jović

Engleski ringišpil – zabava za penzionere

Carstvo životinja će uvek bezglavo birati lava za svog Putina, autoritet i istorija poturaju krunu na njegovu grivu. Kada okupite tri lava setićete se i fudbala, putujućeg cirkusa koji bez krotitelja ne može da uspe sve i da je ceo svet njegovo imanje. Ne zamlaćujte se njihovim pričama, slova u knjigama nemaju težinu ukoliko iste služe kao potpora krevetu. Dok na engleskom dvoru zaradu i lepotu donose strane platiše, domaćini su dvorske lude koje umaraju glavonje u foteljama.

Englezi predugo tapkaju u mestu. Reprezentativni fudbal je za njih postao špansko selo, preglasni da biste ih zanemarili, nedovoljno pametni da biste ih slušali. Svaka posledica broji svoje prethodne uzroke, stvaraoci fudbala su se zabrojali u svemoći novca i zaboravili ono čime će se doveka hvaliti. Zaboravili su da je sve krenulo od njih.

Možda jesu zaslužni što i dalje gledamo loptanje, sigurno jesu zaslužni što u njihovom dvorištu gledamo najkvalitetnije svetsko loptanje, ali poenta je tek na sredini knjige. Masovni kvalitet koji su satkali u svoje fudbalsko odelo sačinjen je od inostranih igrača – Francuzi, Nemci, Brazilci, Belgijanci, Argentinci i mnogi drugi su ljudi zbog kojih Ostrvljani plaćaju ulaznice. Iako će ljudi pričati o ponovom rođenju engleskog fudbala kroz talente kakvi su Hari Kejn i Dele Ali, istina je da, uz naravno neosporan kvalitet ne samo ove dvojce već i mnogo drugih mladih Engleza, oni svoje korake prave sitno i u svojoj sobi.

Reprezentativni fudbal je oduvek imao posebnu težinu, potvrda rada i umeća na nivou dvogodišnjeg ili četvorogodišnjeg ciklusa. Englezi godinama važe za favorite na najvećim takmičenjima, a tu ulogu ne opravdavaju još od davne 1966. kada su je i jedini put opravdali. I to u svojoj državi.

Problem je zakopan dublje u papirologiji, u nedostatku želje da prihvate poraz. Recikliranje generacije trenera ne donosi ništa sem placebo efekta, šok-terapije koja ne stigne ni da zamahne, a već se nalazite na podu. Problem svakojakih Hjuzova i Pardjua jeste taj što se ne dobija ništa novo, a kamoli kvalitetno, na duže staze.

Englezi odbijaju da pokrenu pozadine u pravcu promene stila pogodnog za razvoj svoje – mnogi će reći – najnovije zlatne generacije. Umesto pružanja šansi nekim novim Dajšovima i Hauovima, jer su oni jedini koji su u prethodnim godinama pokazali neku inovativnost i uskomešali krv Engleza nadom da dolazi nova plejada trenera, klubovi u Premijer ligi se opredeljuju za proverenu monotoniju Marka Hjuza, Roja Hodžsona, Alana Pardjua i njima sličnih.

Poznata je priča o Ediju Hauu i Bornmutu, ružno pače koje je iz četvrtog ranga došlo u elitu i u njoj se ustalilo. Kada pogledate imena, ovu ekipu biste verovatno uvrstili u najbolju ruku u Čempionšip, ali liderstvo mladog Engleza koji mlatara rukama kraj terena čini ih boljima i vrednima svakog poštovanja. Možda je totalni fudbal pregruba fraza za opisivanje Trešnjica, ali svakako da na njihovim mečevima nailazimo na pregršt golova i bitno otvoreniju igru od one koju su verovatno pod zakletvom propagirali  (i i dalje propagiraju) Toni Pjulis i Sem Olerdajs.

Nešto sličniji onom klasičnom, ostrvskom stilu, jeste trener Barnlija Šon Dajš. Najveće iznenađenje prvog dela sezone ne kupuje nove navijače golovima sa 40 metara, tiki-takom i elegancijom, već srčanošću i požrtvovanjem poput onog koje je svojevremeno posedovao Džon Meklejn. Za njih važi ista priča, jednostavna ambalaža, bez šara i ukrasa, poslednji tetrapak na rafu ka kojem bi krenula vaša ruka. Bez Dajša sigurnost drugog ranga bila bi neminovna. Ovako, naterao je svoje ratnike da i oni poput Vilisa ’Umru muški’. Bar na kratko – na jedno šest sezona!

Osrednjost je problem, pitajte koga god želite, pogotovo kada tvrdite da ste u nečemu najbolji. Konstantno oživljavanje trenerske starije garde donosi im udobnost mediokriteta, proveren način rada i raspodelu novca po navici. Pokušaj sa Sautgejtom neka proživi Rusiju, pred Englezima je generacija kojoj ovo leto neće biti zenit, sa njim su makar izašli iz začaranog kruga ostarelih menadžera.

Ostali mladi treneri slabo dobijaju šansu. Da li je posredi to što smatraju da će tražiti više, davati manje, nadolaziti duže – nije jasno. Jasno je što neće biti najbolji. Kada vam je najveći uspeh tvrdnja da nikada niste ispali – pitajte Tonija Pjulisa – ili Hodžsonov poslednji dobar posao kada je sa Fulamom ušao u finale Lige Evrope, a zatim u dekadi koja sledi pošteno kaljao svoje ime, onda je šablon poznat i vrlo lako se čita. Englezi nikada neće odstupiti od ostrvskog načina, ma koliko on ispao iz mode. 

Tako dobijamo velike uspehe Stouka, deveta mesta u Premijer ligi oslikana na platnu, slavlje Vest Broma u Birmingemu jer niko nije dao toliko malo golova a ipak ostao u ligi, ili pak radost Palasa što je još jedna premijerligaška sezona pred njima. Složićemo se da je ključ za uspeh ostao sa druge strane zaključanih vrata, i možda je u sobi toplo, probajte da otvorite prozor i lako ćete se smrznuti.

Plemstvo nikada nije biralo cenu za sopstvenu razonodu, bilo da osmeh mame ringišpili na vašarima ili odsečene glave. Kapitalizam se poigrao sa kartama, nametnuo osnove tržišta i pomešao usamljene vratove sa vrteškama. Premijer liga preti da postane penzioni fond nekolicine ljudi koji su u njoj ostavili najbolje trenerske dane i i dalje se u njoj vrte u krug. Iako više nisu mladi izgleda da im se dopala vrteška – odbijaju da sa nje siđu. Verovatno neće ni sići dok im se ne zavrti u glavi.

Ako im je stalo do boljitka, neko će morati da povuče okidač i isključi mehanizam. Predugo već nema zemlje za starce.

Autor teksta: Marko Jović