Carstvo životinja će uvek bezglavo birati lava za svog Putina, autoritet i istorija poturaju krunu na njegovu grivu. Kada okupite tri lava setićete se i fudbala, putujućeg cirkusa koji bez krotitelja ne može da uspe sve i da je ceo svet njegovo imanje. Ne zamlaćujte se njihovim pričama, slova u knjigama nemaju težinu ukoliko iste služe kao potpora krevetu. Dok na engleskom dvoru zaradu i lepotu donose strane platiše, domaćini su dvorske lude koje umaraju glavonje u foteljama.
Englezi predugo tapkaju u mestu. Reprezentativni fudbal je za njih postao špansko selo, preglasni da biste ih zanemarili, nedovoljno pametni da biste ih slušali. Svaka posledica broji svoje prethodne uzroke, stvaraoci fudbala su se zabrojali u svemoći novca i zaboravili ono čime će se doveka hvaliti. Zaboravili su da je sve krenulo od njih.
Možda jesu zaslužni što i dalje gledamo loptanje, sigurno jesu zaslužni što u njihovom dvorištu gledamo najkvalitetnije svetsko loptanje, ali poenta je tek na sredini knjige. Masovni kvalitet koji su satkali u svoje fudbalsko odelo sačinjen je od inostranih igrača – Francuzi, Nemci, Brazilci, Belgijanci, Argentinci i mnogi drugi su ljudi zbog kojih Ostrvljani plaćaju ulaznice. Iako će ljudi pričati o ponovom rođenju engleskog fudbala kroz talente kakvi su Hari Kejn i Dele Ali, istina je da, uz naravno neosporan kvalitet ne samo ove dvojce već i mnogo drugih mladih Engleza, oni svoje korake prave sitno i u svojoj sobi.
Reprezentativni fudbal je oduvek imao posebnu težinu, potvrda rada i umeća na nivou dvogodišnjeg ili četvorogodišnjeg ciklusa. Englezi godinama važe za favorite na najvećim takmičenjima, a tu ulogu ne opravdavaju još od davne 1966. kada su je i jedini put opravdali. I to u svojoj državi.
Problem je zakopan dublje u papirologiji, u nedostatku želje da prihvate poraz. Recikliranje generacije trenera ne donosi ništa sem placebo efekta, šok-terapije koja ne stigne ni da zamahne, a već se nalazite na podu. Problem svakojakih Hjuzova i Pardjua jeste taj što se ne dobija ništa novo, a kamoli kvalitetno, na duže staze.
Englezi odbijaju da pokrenu pozadine u pravcu promene stila pogodnog za razvoj svoje – mnogi će reći – najnovije zlatne generacije. Umesto pružanja šansi nekim novim Dajšovima i Hauovima, jer su oni jedini koji su u prethodnim godinama pokazali neku inovativnost i uskomešali krv Engleza nadom da dolazi nova plejada trenera, klubovi u Premijer ligi se opredeljuju za proverenu monotoniju Marka Hjuza, Roja Hodžsona, Alana Pardjua i njima sličnih.
Poznata je priča o Ediju Hauu i Bornmutu, ružno pače koje je iz četvrtog ranga došlo u elitu i u njoj se ustalilo. Kada pogledate imena, ovu ekipu biste verovatno uvrstili u najbolju ruku u Čempionšip, ali liderstvo mladog Engleza koji mlatara rukama kraj terena čini ih boljima i vrednima svakog poštovanja. Možda je totalni fudbal pregruba fraza za opisivanje Trešnjica, ali svakako da na njihovim mečevima nailazimo na pregršt golova i bitno otvoreniju igru od one koju su verovatno pod zakletvom propagirali (i i dalje propagiraju) Toni Pjulis i Sem Olerdajs.
Nešto sličniji onom klasičnom, ostrvskom stilu, jeste trener Barnlija Šon Dajš. Najveće iznenađenje prvog dela sezone ne kupuje nove navijače golovima sa 40 metara, tiki-takom i elegancijom, već srčanošću i požrtvovanjem poput onog koje je svojevremeno posedovao Džon Meklejn. Za njih važi ista priča, jednostavna ambalaža, bez šara i ukrasa, poslednji tetrapak na rafu ka kojem bi krenula vaša ruka. Bez Dajša sigurnost drugog ranga bila bi neminovna. Ovako, naterao je svoje ratnike da i oni poput Vilisa ’Umru muški’. Bar na kratko – na jedno šest sezona!
Osrednjost je problem, pitajte koga god želite, pogotovo kada tvrdite da ste u nečemu najbolji. Konstantno oživljavanje trenerske starije garde donosi im udobnost mediokriteta, proveren način rada i raspodelu novca po navici. Pokušaj sa Sautgejtom neka proživi Rusiju, pred Englezima je generacija kojoj ovo leto neće biti zenit, sa njim su makar izašli iz začaranog kruga ostarelih menadžera.
Ostali mladi treneri slabo dobijaju šansu. Da li je posredi to što smatraju da će tražiti više, davati manje, nadolaziti duže – nije jasno. Jasno je što neće biti najbolji. Kada vam je najveći uspeh tvrdnja da nikada niste ispali – pitajte Tonija Pjulisa – ili Hodžsonov poslednji dobar posao kada je sa Fulamom ušao u finale Lige Evrope, a zatim u dekadi koja sledi pošteno kaljao svoje ime, onda je šablon poznat i vrlo lako se čita. Englezi nikada neće odstupiti od ostrvskog načina, ma koliko on ispao iz mode.
Tako dobijamo velike uspehe Stouka, deveta mesta u Premijer ligi oslikana na platnu, slavlje Vest Broma u Birmingemu jer niko nije dao toliko malo golova a ipak ostao u ligi, ili pak radost Palasa što je još jedna premijerligaška sezona pred njima. Složićemo se da je ključ za uspeh ostao sa druge strane zaključanih vrata, i možda je u sobi toplo, probajte da otvorite prozor i lako ćete se smrznuti.
Plemstvo nikada nije biralo cenu za sopstvenu razonodu, bilo da osmeh mame ringišpili na vašarima ili odsečene glave. Kapitalizam se poigrao sa kartama, nametnuo osnove tržišta i pomešao usamljene vratove sa vrteškama. Premijer liga preti da postane penzioni fond nekolicine ljudi koji su u njoj ostavili najbolje trenerske dane i i dalje se u njoj vrte u krug. Iako više nisu mladi izgleda da im se dopala vrteška – odbijaju da sa nje siđu. Verovatno neće ni sići dok im se ne zavrti u glavi.
Ako im je stalo do boljitka, neko će morati da povuče okidač i isključi mehanizam. Predugo već nema zemlje za starce.
No comments:
Post a Comment